Tajni život biblioteka
Stjuart Kels, trgovac knjigama i autor knjige o bibliotekama nedavno je objavio članak u Gardijanu o svojim otkrićima tokom posete bibliotekama širom sveta u potrazi za građom za pisanje knjige. Evo kako je opisao tu avanturu i kako doživljava odnos čoveka prema knjigama:
„Moje putovanje se nije u mnogome razlikovalo od hodočašća književnih turista osamnaestog veka. Na svome putovanju uočio sam dva načina na koji posmatramo stare knjige i stare biblioteke.
Prvi se više fokusira na proučavanje porekla. U čijim su sve rukama bile? Kako su korišćene, obeležavane i čuvane? Ova grana bibliografije svemu daje malo humaniju notu.
Drugi se udaljava od tradicionalnog mišljenja šta zapravo čini hvalevrednu knjigu i od tradicionalnog kriterijuma šta spada u kvalitetnu i manje kvalitetnu književnost. Zahvaljujući ovome, petparački romani su se infiltrirali u retke kolekcije knjiga. Petparačke krimi romani i knjige o naučnoj fantastici mekog poveza danas hvale uvažene institucije kao što su Smitsonian, Hoton i Britanska Biblioteka. Tradicionalna bibliografija i bibliotekarstvo se povlače i menjaju u skladu sa dominantnim mentalitetom.
Šta je rezultat ponovnog iščitavanja knjiga i njihovih priča? Istorija biblioteka obiluje metaforama knjiga kao ljubavnika, zatvorenika, oružja, napitaka i stvorenja. Bogata je i stvarnim, nemetaforičnim stvorenjima. Mnogo toga je poznato o ekosistemu i biološkoj raznolikosti biblioteka. Fauna biblioteke u koju spadaju knjiški crvi, stenice i sl. Već dugo predstavljaju predmet izučavanja, ali malo poznata podoblast se bavi biologijom ljudi u biblioteci.
Knjige iz sedamnaestog veka se sada pregledaju u potrazi za tragovima DNK Šekspira ili Fransisa Bejkona, Henrija Nevila ili Edvarda de Vira – kako bi se razrešilo, takozvano, autorsko pitanje. DNK testiranje se takođe koristi kako bi se utvrdilo koji su materijali korišćeni u pravljenju knjiga. (Za francuske knjige čije su korice oblagane kožom ljudi pogubljenih na giljotini se govorilo da su oblagane aristokratskom kožom.)
Ljudi su prisutni u svojim knjigama i na druge načine. Knjige oblikuju naše karaktere i formiraju nas kao podanike: samo se setite mladog Markiza de Sada kako koristi biblioteku svog strica Abea de Sada, punu knjiga koje na opasan način utiču na formiranje mlade ličnosti.
Knjige, na veoma bezazlen način, mogu da zarobe naše duše. Setite se monaha koji su posvećeni svetom delu tumačenja rukopisa. Ili Džeka Keruaka i Markiza de Sada koji prenose svoju strast u svitke svojih rukopisa. Istorija biblioteka je puna čudesnih otkrića, ponekad i skandaloznih knjiga – poput 'Tajne istorije', pronađene u Vatikanu, koja govori o izopačenom životu Cara Justinijana i njegove supruge Teodore.
Mnogi ljubitelji knjiga su odabrali da umru sa svojim knjigama. Mnogi jeretici su, nevoljno, preminuli sa svojim knjigama. Nakon što je Velika Mazarinska Biblioteka pokradena 1652. godine, njen čuvar je plakao u agoniji, govoreći da je te knjige voleo: 'kao što otac voli dete.'
Uništavanje knjiga je postalo sastavni deo književnosti. Knjige su spaljivane u 'Don Kihotu', 'Farenhajtu 451', romanu 'Ana iz zelenih zabata' , i u svim romanima Pepea Karvalja o Manuelu Vaskezu Montalbanu. Uprkos brojnim slučajevima spaljivanja i uništavanja knjiga, takav čin i dalje nosi veliku emotivnu snagu.
Tek kada sam završio svoje putovanje mogao sam da sagledam i svoju knjigu u celini. Shvatio sam da ni ona nije ništa manje nego novo razumevanje onoga čemu biblioteke služe – ne umetnosti, arhitekturi, obrazovanju, politici, antikvarizmu, nauci o digitizaciji ili informisanju. One služe isključivo ljudskosti i samoočuvanju.
Takva je, dakle, složena slika biblioteka koje su sačinjene od naše krvi i mesa, nas samih i naših duša. Zašto nas toliko pogađa prizor paljenja knjiga? Zato što mi i jesmo knjige.“
Izvor: theguardian.com
