Tajne pisaca – Stefan Tićmi: Lirska arija Davida Žakule
U knjizi bogatog prenatalnog života „Tata kaže gambit“ pisac Stefan Tićmi je, kroz razigranu priču o šašavoj ideji jednog tate da od pokućstva u stanu napravi šahovsko bojno polje, prokrijumčario mnoge važne teme.
Otpočnimo muzikom: ako je moj poslednji roman „Guguto memeto“ seoski pank, onda je moje najnovije delo „Tata kaže gambit“ prigradska opera. Ako biste hteli još preciznije, onda je to lirska arija jednog mladića koji se zove David Žakula.
Ukratko: njegovom ocu Adamu Žakuli jedne večeri pada na pamet šašava ideja: da od pokućstva u njihovom stanu naprave šahovsko bojno polje. Tako otpočinju partiju šaha nameštajem. O tome prvo počne da bruji komšiluk, a zatim i čitav region. Pored oca, tu je i majka Selena, baka Darja, porodica Karanfilović, porodica Dondolo, Čubrilo i Darko, Melanija Mel…
Iluzije treba čuvati na sobnoj temperaturi.
Ta rečenica stoji na početku.
Uistinu, ovo jeste priča, koliko o iluzijama, toliko i o šahu. Priča o jednoj porodici na samom rubu grada i na samom rubu egzistencije. Priča koja problematizuje i otvara dve vrlo aktuelne društvene teme: zavisnost i zaplenu imovine. Pa ipak, sve je to, u Ulici Jelenov žleb, predstavljeno kroz igru, kroz vrcavost.
Iako tanan, iako nije obiman, ovaj roman je produkt dugogodišnje promišljenosti, a zatim i dugogodišnjeg rada. Tri puta sam počinjao da ga pišem. Sve dok nije dobio jasnu i čvrstu strukturu a da usput nije izgubio pamuk. Obožavam takav način stvaranja, da promislim, a onda da se svedem. U prevodu, da čitaocu ostane čista krtina (čisto meso bez mesnoće, kostiju i žila).
Ako postoji prenatalni život knjige, onda je prenatalni život ove knjige zaista bogat. Tako mi se čini. Koristio sam spise iz advokatske kancelarije, kao i šahovske beleške. Posećivao školice šaha, salone nameštaja i buvljake kako bih prikupio zanimljive detalje. Čitao Žorža Pereka da „uhvatim“ na neki način, kako bih rekao, jezik predmetnosti, nabrajanja. Gnjavio bližnje, davio prijatelje za fidbek, i konačno, dugo i detaljno radio na rukopisu sa urednicom Irinom Markić. Zahvaljujem joj ovom prilikom. Kao i lektorki Jeleni Vuković. Uradili smo veliki posao. Na sve to je, kao šlag na koricu, došao Aleksa Gajić.
Čvrsto verujem da će se mlađoj čitalačkoj publici dopasti razigrani odnos između dečaka Davida i njegove prijateljice Melani Mel Dondolo, kao i čitava šah-ujdurma. A sve ono što sam sakrio, sve ono što sam prokrijumčario, to je za starije. Uostalom, već se toliko dugo poznajemo, navikli su da gorčini dodam šećera. A što se tiče žanra, ne, ovo nije ni-tamo-ni-ovamo književnost, ovo je književnost. O njoj, ovoj i ovakvoj, tek će se pričati.
Kada smo već sve ovo otpočeli muzikom, zašto ne bismo završili kaminom, ćebetom i ušuškavanjem: ako su moje prethodne romane deca čitala zajedno sa svojim roditeljima, moja preporuka je da „Tata kaže gambit“ roditelji čitaju sa svojom decom. Da zajedno skidaju sloj po sloj, do konačnog Vau!
Autor: Stefan Tićmi
Izvor: časopis Bukmarker, br. 58
