Svetislav Basara: Sloboda nije trajno stanje, kao ni život

Za svoj dar i veličinu moraš platiti krvlju. Na te reči Pavela Florenskog, nimalo slučajno, podseća književnik Svetislav Basara u novom romanu „Đinđić: memoari s onu stranu groba“. U ovom romanesknom delu Basara je želeo da ukaže na to da se „u farsičnoj zemlji Srbiji dogodila istinska tragedija“.

I o ovoj, oštroj satiri o atentatu na Zorana Đinđića, o posledicama vladavine njegovih političkih naslednika, slobodi, sadašnjim vlastodršcima, o usudu Srbije onda, sad a možda i zanavek pisac Svetislav Basara govori za Nova.rs. Prenosimo vam deo razgovora.

Preveliki zločini ne mogu se ispričati kao tragične priče, u tu svrhu primerenija je lakrdija ili čak vic, bar tako misli Žižek. Čini se da ste, pišući roman „Đinđić: memoari s onu stranu groba“, posegli upravo za tim…

Žižek je sasvim u pravu. Đinđićevo ubistvo – koje ja, ne bez razloga, zovem „masovnim“ – prevelik je zločin. De Mestr – koga se Žižek kao levičar verovatno užasava – napisao je nešto još primenjivije za tu stvar, citiraću po sećanju: „Pojedinci ponekad počine toliko velikih zločina zbog koga njihovi narodi stolećima ispaštaju.“

Da ne dužim. Đinđićevo ubistvo je tragedija u najdoslovnijem antičkom smislu. Ali pogledajmo ko ubija Đinđića: to je koalicija kmetova Simana, seoskih lakrdijaša, dilera nacionalnog opijuma, dilera kokaina, kurvi sa Ibarske magistrale, lopuža i protuva. Rezultat: lična tragedija i krvava kolektivna lakrdija.

Iako ste i ranije pisali „u ime“ onih koji više nisu među živima, pa i o Zoranu Đinđiću, koliko je bilo teško staviti se „u kožu“ čoveka kog ste poznavali i voleli?

Onoliko teško koliko je teško, ako je uopšte teško, savladati otpor jezičkog materijala i pisati o bilo kome i bilo čemu. Đinđić iz romana je konstrukt, podjednako fiktivan lik kao, recimo, lik Stojkovića. Mnogo je teži posao bio fikcionalizovati i ugurati u prozu „negativce“, stvarne, drljave, beznačajne, društveno toksične, uglavnom još žive ličnosti, koje su – iako stvorenja od krvi mesa (i govana) – u suštini prikaze iz kolektivne pseudomitologije.

„Da apsolutno nisam u stanju da činim zlo, shvatio sam 7. ili 8. oktobra 2000. kada je po svim parametrima trebalo da činim zlo, kada bi činiti zlo značilo činiti uslugu dobrom“, ispoveda se nekadašnji premijer. Prekaljeni junak Vaših ranijih romana Stojković u ovom savetuje Đinđića i poziva se na reči Sen-Žista kako revolucionar koji ne pobije sve svoje neprijatelje kopa sebi grob. Da li bi sve bilo drugačije da je mogao da čini zlo?

Možda bi bilo malo bolje, mada sumnjam, više puta se pokazalo da naše društvo nema kapacitet za „bolje“. Ali za Đinđića je bilo bolje što nije činio zlo. Pre ili kasnije bi svakako umro, ali jedna je stvar umreti a ne činiti zlo, sasvim je druga činiti zlo i tim zlom čitave generacije napraviti saučesnicima zla. Pokušaću da to objasnim sa budističke tačke gledišta. Postoji fenomen koji se zove „kolektivna karma“. Obično se u budizmu smatra da karmičke posledice loših dela snosi samo počinilac, ali postoji jedna škola budizma koja naučava da te posledice snose i kolektivi koji nisu direktno umešani u nepočinstvo, koji ga se možda i gnušaju, ali su pasivnošću doprineli da se zločin dogodi. Mislim da se upravo to događalo između 2001. i 2003. Srbija je dobila ono što je svojom agresivnom pasivnošću (nije oksimoron) zaslužila i tek će dobijati. Propustiti takvu šansu za uljuđivanje društva i institucionalizaciju razvaljene države kakva se, ponajpre Đinđićevim i naporima još nekolicine saradnika, nakratko bila ukazala od 2001. do 2003, znači izgubiti pravo na sledeću i to za veoma, veoma dug period, možda i zauvek.

Onaj ko ne razume Guču, ne razume Srbiju. Onaj ko vidi samo Beograd, vara se jer je to šarena laža, izlog, sugerišu Đinđiću. Mislite li da je zaista neophodno da se „razumete“ u Guču, inače je propast neminovna?

Dobro pitanje. Ali imajte na umu da je sve manja razlika između Guče i Beograda. Sad se već uz zrno soli može reći: ko hoće da razume Guču, neka prošeta Beogradom. Inače o fenomenu „gučijanizacije“ Srbije pisao sam još sredinom osamdesetih, u osvit „buđenja naroda“. Već mi je tada bilo jasno - doduše maglovito - da je započeo kontrainicijacijski proces u kom se kultivisanost i urbanost neće širiti iz prestonice u dubinu unutrašnjosti – dakle iz centra ka periferiji – nego će provincija, tj. periferija zagospodariti centrom. Taj proces je sada završen. Šeling je taj proces opisao kao put u sveobuhvatnu propast. Kojim tačno rečima, mrzi me sad da tražim po knjizi „Rasprava o slobodi“, a nema ni potrebe, dovoljno je pogledati kroz prozor.

Krilatica, tada puštena u opticaj, kaže glavni junak, bila je: „Ko ne pljune Đinđića, taj nije Srbin.“ A jeste li Vi bili svesni da je Đinđić Vladom Srbije, kako se ukazuje u knjizi, predsedavao na premijerskoj električnoj stolici? Da, dakle, nije bilo spasa?

Ne. Pojma nisam imao šta se sprema. Nekoliko dana posle 5. oktobra isključio sam se iz politike, vratio se književnim poslovima, koje nikad nisam ni napuštao. Onda sam 2001. otišao na Kipar, koji je 2.000 kilometara daleko. Zašto pominjem razdaljinu? Zato što, ako se udaljite dvadesetak kilometara od centra, pojma nemate šta se u kuva u beogradskom karakazanu.

Kompletnu priču sam saznao – bolje upotrebiti trajni glagolski oblik „saznavao“ – tek posle povratka sa Kipra, mada sam na Kipru saznao da je Đinđić ubijen sat i po pre nego što su to saznali građani Srbije. To mu, valjda, dođe obaveštavanje javnosti po julijanskom kalendaru. Jad i beda društva koje ima smelosti da ubije reformatora, a nema hrabrosti da objavi da je ubijen.

„Da je moj politički projekat uspeo – što je apsurdna pretpostavka – da su građani Srbije iskoračili u slobodu – još apsurdnija – i prihvatili odgovornost, otvorile bi im se oči, uvideli bi da su otac nacije (Ćosić), i nacionalni legalista (Koštunica) najobičnije prdonje, vašarski mađioničari, sitni prevaranti, ulični dileri nacionalnog opijuma“, svedoči Đinđić. Sručili ste se u romanu i na Tadića, Tijanića i ine. A zašto nema današnjih vlastodržaca za koje ste u prošlom razgovoru za Nova.rs rekli da su posledica neprekinutog niza problema koje je Đinđić pokušao da razreši i zbog toga bio javno streljan?

Više puta sam to objašnjavao, mislim da ste me i vi to pitali u nekom od prethodnih intervjua, svejedno, ponoviću: „vlastodržaca“ nema iz dva razloga. Prvi razlog: nisu bili umešani u zaveru za ubistvo Đinđića; razlog drugi: zato što su posledica. Postavimo to ovako: ako, daleko bilo, neko oboli od raka pluća, nije se razboleo zato što je loše sreće ili po nekoj nepravdi, nego zato što je pedeset godina pušio četiri paklice cigareta dnevno. Da nije pušio – da je uklonio uzrok – ne bi se razboleo. Ako se ne ukloni uzrok, posledice će uvek biti iste i s vremenom bivati sve gore. Inače, tih posledica nije moralo biti. Da se, u vreme kad su pučisti počeli uklanjati tragove zločina, ispred skupštine okupilo 350.000 ljudi sa jednim jedinim zahtevom – „istražite političku pozadinu ubistva Zorana Đinđića“ – stvari bi možda krenule drugačijim tokom. Kažem „možda“ jer je u Srbiji jako teško da bilo šta krene dobrim tokom. Kakav god da je ovaj režim, on je posledica nekažnjenog državog udara i moji glavni politički neprijatelji ostaju Koštunica i njegova klerofašistička pučistička hunta, koji su samo vrh ledenog brega beogradske parazitske čaršije i raznoraznih bezbednosnih zajednica. „Vlastodržaca“, nadalje, nema jer kako ja to vidim, nema nikakvog smisla pljuckati pod vlastodržačke prozore; jedino što bi imalo smisla bilo bi delovati, politički se organizovati i strpljivo menjati političku realnost, raditi na demontaži uzroka, a ne povremeno protestovati protiv realnosti i posledica uzroka. Osim toga, pretpostavljam da u Srbiji nema budaletine koja očekuje da ja – da bih pokazao „protivljenje“ režimu i izbegao opasnost da me Olja Bećković uturi u „Utisak nedelje“ – natučem šajkaču na glavu i dođem na studentski Vidovdanski sabor da pod Wagnerovim barjakom slušam ljotićevsko-moljevićevska baljezganja Mila Lompara.

Nije bitna sloboda, bitan je proces oslobađanja jer sloboda je, kako se to „čuje“ od Hegela, sama po sebi ništa. A šta koči taj proces?

Sloboda nije trajno stanje, kao što ni život nije trajno stanje. Ostavićemo po strani metafizički koncept slobode kao isuviše komplikovan i nebitan za našu priču. Govorimo o slobodi ličnosti. Glavna – kako vi kažete „kočnica“ – beskonačnog procesa oslobađanja ličnosti je kolektivizam, utopljenost u masu, ušuškanost u „sigurnost štale“, koja ima svoje udobne, ali i mračne strane. Sloboda, to zvuči gordo, kao u rodoljubivim pesmuljcima, ali sloboda zahteva samodisciplinu, napor i ima svoju cenu. Da bi se bilo slobodnim, mora se rizikovati, preuzimati odgovornost, ponekad se mora – tek bi se kod nas moralo – umesto starim, utabanim stazama grešnika, krenuti stranputicama preispunjenim opasnostima.

To je, ukratko, bila Đinđićeva politička ideja: raščarati društvo, stvoriti ambijent u kom će se ljudi trgnuti iz vekovne ogorčenosti i osloboditi svoje potencijale. Statistika nam govori da je 94 zarez nešto procenata građana Srbije u Đinđiću videlo još jednog od voždova koji treba da reši sve njihove probleme, pa kad su videli da od njih očekuje da to samo učine, okrenuli su mu leđa. Nedugo potom Đinđiću su pucali u leđa.

Ako su onomad, u vreme Đinđića, tokovi novca u Srbiji pripadali slivu Mrtvog mora, kako je danas? I kako to da svaka svinjarija, koja je u Srbiji zasnovana na gvozdenoj logici, ne biva kažnjavana?

Otkuda tolika opsednutost tokovima novca, gde je interesovanje za tokove naopakih političkih ideja, glavnih uzroka nejasnih tokova novca i nekažnjavanja svinjarija. Pitate: Kako je danas s tokovima novca? Odgovor: Onako kako je ovde oduvek bilo. Pitate: Zašto se svinjarije ne kažnjavaju? Zato što se u Srbiji svinjarije nikad ne kažnjavaju, što nikad nisu bile kažnjavane, što su nekažnjeni prošli i politički pozadinci streljanja Zorana Đinđića. Da li zaista mislite – ili to pitate čaršijskog ogleda radi – da će u državi čiji je premijer nekažnjeno usred bela dana ubijen pred vratima – svinjarije manjeg stepena ikada biti kažnjavane.

„Prevareni muž uvek poslednji sazna da je prevaren, ubijeni kralj/ predsednik/ novinar/ premijer sazna da će biti ubijen tek u trenutku egzekucije.“ Đinđić priznaje kako bi, da je imao vremena da izgovori poslednje reči, rekao samo – no comment. A Vi?

Mislite: šta bih rekao da sam ja ubijen. Možda nešto ovako: Čuvajte mi Jugoslaviju.

Delite li sud da je mit o dve Srbije, jednoj radikalskoj, poludivljoj, smrdljivoj, kradljivoj, krvoločnoj, rusofilskoj i tzv. Drugoj, građanskoj, uljuđenoj, kultivisanoj, demokratičnoj, evropocentričnoj lažan kao i svi srpski mitovi?

Zašto bih ga delio? Ja sam to napisao i tako i mislim. Ova prva Srbija je zaista takva kakvom sam je opisao, ova druga je u pogledu stajlinga, opšte obrazovanosti i uljuđenosti vidljivo „bolja“, ali obe su kolektivističke, mentalitetski su vrlo slične.

Priznaje Đinđić, na koncu, da nikom ništa ne zamera, ni mršenje konaca, ni ubistvo. A šta Vi kome zamerate, posle svega?

Gotovo ništa gotovo nikome. Sloboda o kojoj smo napred govorili podrazumeva spoznaju smisla nužnosti. Nužnost nije sama po sebi nužna, nesloboda je čini nužnom.

Autor: Jelena Koprivica

Izvor: nova.rs