„Sveće gore do kraja“: Davno zaboravljeno remek-delo
Kada je roman „Sveće gore do kraja“ više od pola veka nakon objavljivanja u piščevoj otadžbini ponovo otkriven i preveden na sve dominantnije jezike, svetskoj čitalačkoj javnosti se konačno pružila prilika da se upozna sa impresivnim talentom Šandora Maraija. Knjiga je prvi put prevedena na nemački jezik 1998. godine i već od tog trenutka eksperti su počeli da ga svrstavaju među najznačajnije književne stvaraoce 20. veka. Kada je pročitate, biće vam jasno zašto.
Ovaj izuzetni roman, koji neodoljivo podseća na kamerni komad, čitaocu pruža uvid u istoriju jednog bliskog prijateljstva. Henrik i Konrad su se u ranoj mladosti sprijateljili na vojnoj akademiji. Henrik je trezveni, stameni sin imućnog plemića, čovek koji život udiše punim plućima. Konrad je njegova sušta suprotnost: sin siromašnog poljskog barona, introvertan, prefinjen i muzikalan. Mladići po završetku akademije ostaju izuzetno bliski. Henrik se ženi Kristinom, Konradovom prijateljicom iz detinjstva, a Konrad redovno posećuje bračni par na njihovom raskošnom imanju. Jednog dana, međutim, Henrik tokom lova iznenada postaje svestan da je Konrad uperio pušku u njega umesto u veličanstvenog jelena koji je istrčao iz šume. Ovaj spušta pušku i prijatelji ne progovaraju ni reč o incidentu, ali Konrad ubrzo odlazi bez pozdrava. Kada Henrik sledećeg dana pokuša da pronađe Konrada u gradu, od njegovog posilnog saznaje da je ovaj napustio službu i otputovao u nepoznatom pravcu. Henrik zbunjeno razgleda prijateljev neobično komforni stan, u koji mu je do tada pristup bio zabranjen. Nekoliko trenutaka kasnije pojavljuje se Kristina. Prema načinu na koji se kreće, Henrik zaključuje da joj to nije prva poseta Konradovom stanu. Kristina je razočarana. Ona prekoreva odsutnog Konrada zbog kukavičluka i odlazi. Henrik sa nakon toga seli u očevu lovačku kuću i prekida svaku komunikaciju sa ženom. Osam godina kasnije, Kristina umire.
Godina je 1940, prošla je četrdeset i jedna godina od neočekivanog rastanka. Sedamdesetpetogodišnjem generalu Henriku, koji odavno vodi usamljenički život na svom imanju, iznenada stiže vest da Konrad planira da ga poseti. Tokom zajedničke večere i razgovora pored kamina konačno dolazi do suočavanja između dvojice prijatelja. Poravnanje računa, koje je čitalac sa nestrpljenjem očekivao, zauzima najveći deo romana. Posle Konradovog izveštaja o životu u tropima, gde je pobegao nakon njihovog poslednjeg susreta, general preuzima glavnu reč i razgovor se postepeno transformiše u monolog u kome ovaj sprovodi psihološku analizu njihovog prijateljstva, koja će imati iznenađujući zaključak. On iznosi detalje o, do tog trenutka nepomenutoj, prijateljevoj izdaji i naizgled je u potpunosti razotkriva. U njegovom dugom izlaganju, međutim, nema nikakvih stvarnih optužbi niti očekivane osvetničke kulminacije. Konradove izjave su krajnje šture i on zapravo ne daje odgovor ni na jedno od generalovih pitanja. Očigledno je da on, kao krivac, u jednoj ovakvoj situaciji nema pravo glasa.
Najavom posete na početku romana Marai kreira napetost koja ne popušta do samog kraja. On dozvoljava generalu da, na njemu svojstven način, naširoko raspreda o elementarnim filozofskim pitanjima: prijateljstvu, odanosti i smislu života. General se na kraju neočekivano pita nije li strast prema Kristini, koja je njihovim životima davala smisao, bila istovremeno i ono što ih je činilo zanimljivijim. On na kraju spontano baca u vatru nepročitani dnevnik svoje žene – poslednji adut iz koga je mogao otkriti istinu koja mu više ništa ne znači. Ova majstorski napisana, emocionalno napeta pripovest čitaoca navodi na ozbiljno razmišljanje. Maraijev vanserijski roman se danas sasvim zasluženo ubraja među klasike moderne književnosti.
Autor: Boris fom Berg
Izvor: literaturzeitschrift.de
Prevod: Jelena Tanasković
