Sve misterije Petograda
Neobično, nepredvidivo, neodoljivo, nestvarno. Zagonetno i zanosno, zabavno i začudno, zlokobno i zavodljivo. Posle prvog pročitanog pasusa biće vam jasno da u ovoj knjizi nisu čista posla. To će vas ujedno vući da čitate dalje.
Književnost za mlade dobila je novi serijal od 6 knjižica, mračnu ali uzbudljivu avanturu za uvrnute (i izvrnute) svetove već odavno zadužen tandem Zoran Penevski (priča u tekstu) i Dušan Pavlić (priča u ilustracijama).
Dobrodošli u Petograd, grad ispunjen sumnjivim senkama. Kao i svetlim iskrama. Jedno bez drugog ne ide, nigde, pa ni u književnoj stvarnosti.
„Mašta nas čuva od samouništenja.“
Nije to jedna od onih knjiga koja priđe i predstavi vam se u samom uvodu, i vi odmah znate kako stoje stvari. Ova knjiga vas poziva da otkrivate.
Ono što znate je da su zbivanja smeštena u Petogradu, sastavljenom od gradića, sa simbolima ribe, vuka, medveda, svinje i sove. Osećate neku pitomost i dobrotu u krugu dečaka Tarvina, njegove sestre Meone, na koju je posebno osetljiv, i kruga ljudi koji ih čuvaju i vole, svako na svoj način, i svako svojim moćima. Stric Kroman, šašava sorta, teta Agija i Cobira, tete iz komšiluka za koje ste uvek deca, zapravo članice Vešterinskog sestrinstva, prijatelji, poput Neriha, jednog od onih momaka koji su neprimetni u društvu, i uvek u prvim redovima za vas; poput Isene, nežne i snažne, kakve i jesu Velike devojčice.
Doduše, muva se tu i neka tuga. Jer „Ko voli, treba da bude spreman na gubitke.“ Ipak, i kad ste spremni, jednostavno se ne mirite, nego se borite. S tim što onda birate neustrašivost.
„Moć ne stoji. Ona uvek teče. Bolest je ono što ometa moć u njenom toku.“
Ali istovremeno, sa njima u istom tom gradiću, osnovanom pod sumnjivim okolnostima o kojima još uvek kolaju priče, obitavaju i neke sile, koje vam nikako nisu jasne, ali sigurni ste da smrde, da su nečiste, i često bizarne u svojoj pojavi. Još uvek im ni tačno ime ne znate, iako se tu provlače u liku noćnih mora, vrumija, krvavih pirova, pritisaka u grudima i ostalim teskobama. Polako ih otkrivate, pokušavajući da razlučite dobru od loše magije, što nekad nije nimalo lako. Tu su knjige kao putokazi, Knjige moći, Knjige bića kakva nikada niste sreli, niti ćete, Knjige ostavljene u amanet, da vam, kao svaka velika knjiga, pruže utočište i mudrost, i udahnu novu snagu. Rešavaćete zagonetke, samo tako otvarate nova vrata.
Suočićete se sa novim silama u sebi. I tražiti lek za bolest kojoj kraja nema. I za osobu za koju vaša ljubav nema kraja.
„Duša je kao okean od papira, beskrajna belina po kojoj sudbina ispisuje svoju priču…“
Od Zorana Penevskog lično potražila sam odgovore na pitanja koja su me kopkala. Za više o „Okeanu“, knjigama i mašti skliznite u naš mini-intervju ispod.
Gospodin i gospođa Knjiški moljci, Slepi miš (?) Isidor (i neljudska bića!), Ljubazni leševi, Budimir i njegove retke životinje, Sarini čudesni prijatelji… Sve ste nam ih uveli u književni i strip svet mladih. Odakle dolaze vaša izmišljena bića? Ili Čemu nam danas služi mašta?
Dok pokušavamo da odgonetnemo sebe, mi smo u neprestanoj potrazi za onim što će nas istinski prikazati. Mašta je stvaranje ogledala. Izmišljamo jer put do nas samih mora da ide preko onog Drugog – bilo da su to životinje, čudovišta, drugi ljudi, pa i smrt… Deca se neprestano igraju na taj način, a to je od suštinske važnosti. A ja sam, kao mali, upao u vir mašte i još uvek ne mogu da se iskobeljam iz njega…
„Okean od papira“ donosi svežinu na police naše domaće književnosti. Trebalo je da pročitam prvu knjigu da bih shvatila gde se to zapravo nalazim, a sa drugom sam poželela da odmah pročitam i treću, koja još uvek nije izašla. Čime nas to tvoja priča uvlači u sebe, kakve su to magije?
Priča zavodi i mene, i ja sam omađijan dok pišem! Šalim se… Petograd postoji u meni od trenutka kada sam bio u italijanskom gradu Sijeni, a mislim da nas radoznalost, naročito dečja, nevina i iskrena, vuče da tražimo u svetu koji vidimo nova značenja u onome što se ne vidi. Izmišljanje je pokušaj da pročitamo šta piše u svetu oko nas, a što nam nije očigledno. Mašta je trud da sve ovo što nas okružuje ima smisla, jer bez tog osećaja ne bismo mogli da živimo.
Poznato je da je strip tvoja velika ljubav. Koliko je on uspeo da se provuče i ovde?
Dušan Pavlić je likovni genije, počnimo od toga. Lakoća s kojom on stvara emotivne crteže oduvek me je oduševljavala. A veoma je lepo kad možete da kombinujete pripovedanje i rečima i ilustracijama. „Okean od papira“ je šarena, mistična avanturica za sve uzraste, koliko duhovita, toliko i filozofska. Ideja je bila da „Okean“ bude naizgled veseo i vrrrrrlo dopadljiv, ali nema tu mnogo od stripa.
Šta može da kaže strip, što priča ne bi mogla sama?
Strip bi zahtevao mnogo više vremena i publiku koja bi bila usmerena samo na umetnost grafičke naracije, a nje u Srbiji, nažalost, nema mnogo i tužno je kad pogledam šta se dešava u svetu na tom polju, a koliko je to stvaralaštvo nepoznato kod nas. Naravno, i ekonomski momenat je ograničavajući jer su ulaganja velika. U stripu se čitalac unosi između prizor-polja. U „Okeanu od papira“ mnogo je ilustracija, ali je to mašta druge vrste. U pukotini između onoga što piše i onoga što je crtežom predstavljeno čitalac treba da unese svoju maštu.
Izvor: cvrkutanje.net
Dobrodošli u Petograd, grad ispunjen sumnjivim senkama. Kao i svetlim iskrama. Jedno bez drugog ne ide, nigde, pa ni u književnoj stvarnosti.
„Mašta nas čuva od samouništenja.“
Nije to jedna od onih knjiga koja priđe i predstavi vam se u samom uvodu, i vi odmah znate kako stoje stvari. Ova knjiga vas poziva da otkrivate.
Ono što znate je da su zbivanja smeštena u Petogradu, sastavljenom od gradića, sa simbolima ribe, vuka, medveda, svinje i sove. Osećate neku pitomost i dobrotu u krugu dečaka Tarvina, njegove sestre Meone, na koju je posebno osetljiv, i kruga ljudi koji ih čuvaju i vole, svako na svoj način, i svako svojim moćima. Stric Kroman, šašava sorta, teta Agija i Cobira, tete iz komšiluka za koje ste uvek deca, zapravo članice Vešterinskog sestrinstva, prijatelji, poput Neriha, jednog od onih momaka koji su neprimetni u društvu, i uvek u prvim redovima za vas; poput Isene, nežne i snažne, kakve i jesu Velike devojčice.
Doduše, muva se tu i neka tuga. Jer „Ko voli, treba da bude spreman na gubitke.“ Ipak, i kad ste spremni, jednostavno se ne mirite, nego se borite. S tim što onda birate neustrašivost.
„Moć ne stoji. Ona uvek teče. Bolest je ono što ometa moć u njenom toku.“
Ali istovremeno, sa njima u istom tom gradiću, osnovanom pod sumnjivim okolnostima o kojima još uvek kolaju priče, obitavaju i neke sile, koje vam nikako nisu jasne, ali sigurni ste da smrde, da su nečiste, i često bizarne u svojoj pojavi. Još uvek im ni tačno ime ne znate, iako se tu provlače u liku noćnih mora, vrumija, krvavih pirova, pritisaka u grudima i ostalim teskobama. Polako ih otkrivate, pokušavajući da razlučite dobru od loše magije, što nekad nije nimalo lako. Tu su knjige kao putokazi, Knjige moći, Knjige bića kakva nikada niste sreli, niti ćete, Knjige ostavljene u amanet, da vam, kao svaka velika knjiga, pruže utočište i mudrost, i udahnu novu snagu. Rešavaćete zagonetke, samo tako otvarate nova vrata.
Suočićete se sa novim silama u sebi. I tražiti lek za bolest kojoj kraja nema. I za osobu za koju vaša ljubav nema kraja.
„Duša je kao okean od papira, beskrajna belina po kojoj sudbina ispisuje svoju priču…“
Od Zorana Penevskog lično potražila sam odgovore na pitanja koja su me kopkala. Za više o „Okeanu“, knjigama i mašti skliznite u naš mini-intervju ispod.
Gospodin i gospođa Knjiški moljci, Slepi miš (?) Isidor (i neljudska bića!), Ljubazni leševi, Budimir i njegove retke životinje, Sarini čudesni prijatelji… Sve ste nam ih uveli u književni i strip svet mladih. Odakle dolaze vaša izmišljena bića? Ili Čemu nam danas služi mašta?
Dok pokušavamo da odgonetnemo sebe, mi smo u neprestanoj potrazi za onim što će nas istinski prikazati. Mašta je stvaranje ogledala. Izmišljamo jer put do nas samih mora da ide preko onog Drugog – bilo da su to životinje, čudovišta, drugi ljudi, pa i smrt… Deca se neprestano igraju na taj način, a to je od suštinske važnosti. A ja sam, kao mali, upao u vir mašte i još uvek ne mogu da se iskobeljam iz njega…
„Okean od papira“ donosi svežinu na police naše domaće književnosti. Trebalo je da pročitam prvu knjigu da bih shvatila gde se to zapravo nalazim, a sa drugom sam poželela da odmah pročitam i treću, koja još uvek nije izašla. Čime nas to tvoja priča uvlači u sebe, kakve su to magije?
Priča zavodi i mene, i ja sam omađijan dok pišem! Šalim se… Petograd postoji u meni od trenutka kada sam bio u italijanskom gradu Sijeni, a mislim da nas radoznalost, naročito dečja, nevina i iskrena, vuče da tražimo u svetu koji vidimo nova značenja u onome što se ne vidi. Izmišljanje je pokušaj da pročitamo šta piše u svetu oko nas, a što nam nije očigledno. Mašta je trud da sve ovo što nas okružuje ima smisla, jer bez tog osećaja ne bismo mogli da živimo.
Poznato je da je strip tvoja velika ljubav. Koliko je on uspeo da se provuče i ovde?
Dušan Pavlić je likovni genije, počnimo od toga. Lakoća s kojom on stvara emotivne crteže oduvek me je oduševljavala. A veoma je lepo kad možete da kombinujete pripovedanje i rečima i ilustracijama. „Okean od papira“ je šarena, mistična avanturica za sve uzraste, koliko duhovita, toliko i filozofska. Ideja je bila da „Okean“ bude naizgled veseo i vrrrrrlo dopadljiv, ali nema tu mnogo od stripa.
Šta može da kaže strip, što priča ne bi mogla sama?
Strip bi zahtevao mnogo više vremena i publiku koja bi bila usmerena samo na umetnost grafičke naracije, a nje u Srbiji, nažalost, nema mnogo i tužno je kad pogledam šta se dešava u svetu na tom polju, a koliko je to stvaralaštvo nepoznato kod nas. Naravno, i ekonomski momenat je ograničavajući jer su ulaganja velika. U stripu se čitalac unosi između prizor-polja. U „Okeanu od papira“ mnogo je ilustracija, ali je to mašta druge vrste. U pukotini između onoga što piše i onoga što je crtežom predstavljeno čitalac treba da unese svoju maštu.
Izvor: cvrkutanje.net
