Sve ključeve treba tražiti u tekstu - „Zabluda svetog Sebastijana“

Povodom teksta „Lament nad sobom”, Danas, 16. decembra 2018. godine

U dodatku „Nedelja“, 16. decembra u listu „Danas“ objavljena je kritika novog romana Vladimira Tabaševića „Zabluda svetog Sebastijana“  (Laguna, 2018). Nažalost, Nemanja Veljović Subrosa je napisao tekst koji se romanom ni ne bavi. To ne mora predstavljati problem ukoliko je roman puki predložak za esej na neku slobodnu temu, ali kritikovati jedan roman je nešto sasvim drugo.

Ovenčan regionalnom nagradom „Mirko Kovač“ za roman-prvenac „Tiho teče Misisipi“ – prvo, maltene horski, proklamovan u novi glas srpske književnosti, da bi ubrzo, takođe horski, bio diskvalifikovan kao, navodno, samo još jedan u nizu mizoginih autora od strane lovaca političke i rodne korektnosti – Tabašević se našao u nebranom grožđu. Ugovorom vezan za najvećeg izdavača u regionu, obreo se u nezahvalnoj situaciji da treba da udovolji svima. I onima koji su, s razlogom, imali ogromna očekivanja i onima koji su želeli da ga diskvalifikuju. Na sreću, mada pomalo i očekivano, Tabašević je i u svom trećem romanu ostao dosledan sebi. Štaviše, još dosledniji nego ranije.

„Zabluda svetog Sebastijana“ u pogledu pripovedačke tehnike, jezika, tema i motiva uspeva da nadraste prethodna dva romana. Tok „Misisipija“, u kome se iskustvo rata prelama kroz dečju svest, „Zabluda“ odvodi korak dalje, prikazujući „uslove rada“ i mehanizme obrazovanja ove dečje prizme. Priča Denija, glavnog junaka „Misisipija“, nalikuje Dinovoj u „Zabludi“, ali, za razliku od beskrajno pitke Denijeve perspektive, u „Zabludi“ retrospektivni oblik pripovedanja svesno magli granicu između naratora i junaka, ne bi li je, u vrtlogu afekcija i metafora, sasvim zbrisao i slio u jedinstveni narativni glas. Posredi je neverovatno hrabra i originalna ideja da se kroz sećanje ispripoveda stvaranje sećanja, set spefičnih trenutaka sećanja, momenata inicijacije junaka u jezik i ježenje u uslovima kada se jezikom ovladava, u tragikom obeleženom detinjstvu. Posveta romana – „Nama, koji smo učili maternji jezik za vreme rata, često bez matere, ježili se“ –  javlja se iznova na specifičnim mestima. Ona služi da uveže sve aktere romana i njegove recepcije (autor, narator, junak, čitalac, kritičar...) i da ih podseća o čemu je reč – jeziku, svesti, sećanju i kontekstu.

Dino nam priča priču o svesti kao „sećanju na sebe samog", a, ne samo naratološki, to mnogima može delovati kao nemoguća misija. Ipak, upravo je taj paradoks noseća tema romana. Sećanje je fluidna kategorija, iznutra rastuća, podložna filterima, sklona negaciji i odbrambenim mehanizmima. Sećanje se uvek domišlja, i tako samo sebe rekonstituiše i rekonstruiše – postajući istovremeno lažno koliko i nužno. Zato i pripovedanje o trenutku stvaranja svesti ima za ishodište ne očekivani tok već krivotok svesti.

Tabašević ovaj krivotok donekle komplikuje uvođenjem ludila u narativ. Dinovo iskliznuće u mentalno rastrojstvo na putu ka majčinom grobu dodatno usložnjavanja već rastrzane komponentе glasa. Ovakva postavka nudi bar dvojaku iznijansiranost pripovedanja o učenju „jezika  za vreme rata, često bez matere“. Prvu, priliku da zađe iza, s onu stranu prošlosti i svesti. Drugu, da agramatičkim pasažima mentalno rastrzanog i jurodivog pripovedača/junaka „krivotok“ svesti stvori i „krivi“ tok svesti. U ovom, dvojako predstavljenom iskliznuću nastaje i Karlo, Dinovo sećanje na sebe samog.

Eksperimentalni nivo romana ne iscrpljuje se samo u pogledu granica književnog jezika i pripovedačkog izraza, već i jezika uopšte. Reči u romanu odupiru se apriornim formalizmima i neukalupljive su u svakodnevnu jednoznačnost. „Obaška“ je tome primer. U detinjstvu je Dino čuje u specifičnoj situaciji i ona ostaje obeležena jedino smislom koji je zadobila trenutkom kada se pred junakom ukazala. Stoga će jedino iz tog, vlastitog sistema moći da crpi svoje značenje. Zato „obaška“ može da „miluje, neguje, nosi ukosnice“ i da liči na pudlice odbegle gazdi. „Mašala“ – istom logikom – nije (više) usklik dugo očekivanog olakšanja, već „jedna vruća [ispovraćana] banana koja je bila u njemu“, u čiju slavu ju je majka izgovorila. Sa druge strane, budući da je, u jezičkom sistemu junaka, usko vezana za trenutak nasilnog oslobađanja od te neprijatne, vruće banane, ona istovremeno ostaje ispražnjena od značenja. Zato Karlo može da kaže „Desio se rat. Mašala.“ – a da to mašala ostane bez svoje „osnovne“ semantičke funkcije. Umesto da znači hvala Bogu ili napokon, ono svoje značenje nalazi u tome što ga (za junaka) nema. Desio se rat, ništa. „Pogodiće most, mašala, ihaha, kakvom raketom.“ Pogodiće most, ništa, ihaha, kakvom raketom.

Jezik je, ne samo u ovom Tabaševićevom romanu, mnogo više od pukog baratanja rečima. Jezički činovi imaju svoje učinke i nije slučajno da se jezik uči u kući zvanoj Ludvig kao omaž Vitgenštajnu, prostoru tišine, bez smisla. Ta kuća je nepregledna, „ima četiri hiljade metara“, pravljena je godinama, ali je prazna. U tu kuću treba da stupi Dino, a taj ulazak predstavlja čin iniciranja u simbolički poredak. „Četiri hiljade metara“ praznine treba popuniti značenjima. Na Ludvig-kuću budu osuti meci, srpski meci, i te metke treba shvatiti simbolički, kao (nasilnu) penetraciju jezika. Maternjeg, jer je, na koncu, Dinova majka Srpkinja. Zato je ovaj roman, s početka posvećen onima „koji su maternji jezik učili za vreme rata, često bez matere“ još posvećeniji onima koji se jezikom (teorijski) bave.

Tabašević prikazuje stasavanje tog i takvog jezika, nasilne inicijacije u jezičke kodove i specifična dečja dekodiranja. Životinja ima toliko da je sasvim moguće od romana napraviti dečji životinjski rečnik. Čini se, međutim, da je tu posredi pravljenje albuma „Životinjskog carstva“, ultimativne čokoladice i zbirke detinjstva. Svinja, gusenica, magarac, svitac, bumbar, galeb, hrčak, dalmatinac, doberman, dobermanka, samojed, ribe, bumbari, zmije, lisica, jeleni, krtice, kobac, šišmiš, meduza, osa, slon, krokodil. Na svakoj stranici detinjstva, u romanu stoji pedantno nalepljena životinja.

U tom moru životinja ističe se jedan petao zvani Ovca. Junaka to dovodi u zabludu. Da li to jezik laže? Kako je moguće da imenujemo petla ovcom? Upravo će taj petao završiti u čorbi. Taj, prvoimenovani petao, koji je uz to i kljucnuo junaka, kusaće se za porodičnom trpezom kao supa. I baš tada, za tom sofrom, dečak kreće sa učenjem jezika ljudi. Ako je ulazak u kuću Ludvig bila inicijacija junaka u jezik, klanje petla Ovce je inicijacija junaka u svet. Za porodičnim stolom, s Ovcom na trpezi, Dino će istovremeno pokusati zablude sveta i postati još jedan njihov zarobljenik.

Epizoda s petlom verovatno najbolje oslikava izvanrednu umešnost Tabaševićog začudnog, ponekad skoro suludog konstruisanja motivacije junaka. Detalji ulaze u tekst sporedno, na mala vrata, neopaženi. I ukoliko se čitaocu isprva učini da nemaju svoje mesto u tekstu, da ga brzo gube, uvek se spektakularno vrate na velika vrata u igru, dodatno oneobičeni i neverovatno smisleni, uspevajući da se uklope u logički sistem romana. Pisac tako demonstrira da vlada, čini se, jedninstveno zahtevnom ali izuzetno zavodljivom tehnikom izgradnje i „zaključavanja“ slike.

Tačno je da Tabašević po treći put piše priču o odrastanju. Svaka je teža i iznijansiranija, bogatija slikama i razigranija od prethodne. Bojim se da je „Danasovog“ autora odbila, a možda i zbunila, činjenica da „Zabludu“ nije moguće prolaziti na parče, u pauzuma, ili čitati pred spavanje. Ona traži – sasvim narcistički – potpunu i skupu predanost tekstu. Tabašević tako, ne samo što ponovo uspeva da podigne već visoke standarde, već trećim romanom postavlja jasne koordinate svoje pooetike. Ona ispostavlja radikalne zahteve i pred čitaoce i pred kritičare. Jedan od najradikalnijih je da sve ključeve treba tražiti u tekstu, a ne u okolišu „gde borave veliki pisci“. Sve drugo nas može dovesti u zabludu.

Autor: Stefan Tanasijević

Izvor: Danas