Svaki život vredi živeti

Veliki i važan roman beogradskog pisca

Slučaj devetog romana Dragana Velikića (1953.) „Bonavia“ dokaz je kako velike knjige ne nastaju slučajno, kao plod nečije dobre volje ili marketinške spretnosti, već samo upornošću i mukotrpnim radom.

Velikić već nakon prvog romana „Via Pula“ (1988.) figurira kao talentovan pisac, no tek je sada, nakon osam romana, tri knjige priča i pet knjiga eseja, odnosno dvadeset i pet godina aktivnog pisanja, napisao zaista važnu knjigu, u arhaičnom smislu: „Bonavia“ kao da je doputovala iz vremena kad književnost još nije bila samo jeftina potrošna roba i kad su se knjige zaista čitale, kada se s knjigama družilo danima i godinama, jer nas se suštinski ticalo sve što je pisalo u tim knjigama.

Roman „Bonavia“ tipično je velikićevska kombinacija porodične hronike, ljubavnog romana i putopisnih opsesija. Očekivano je naseljen apatridima, gastarbajterima, likovima izopštenim i neprilagođenim, odavno na trasama životnih stranputica i brodoloma. „Bonavijom“ tako defiluju očevi, majke, sinovi i ljubavnice, koji su se, izmešteni odavno iz svojih života, predali sumnjivim uslugama hotelijerstva i međunarodne špedicije, uglavnom na trasi Beograd - Budimpešta - Beč, i ređe po mediteranskoj transverzali Rijeka - Dubrovnik.

Koliko god se na prvi pogled činili prepoznatljivi ili čak tipični, glavni junaci „Bonavije“ Marija, Kristina, Marko, Milijan jedinstveni su i autentični u svojim dramama i strastima, iskustvima i egzistencijama. „Svaki mali, jebeni život vredi živeti, ako je tvoj“, piše Velikić i ta bi rečenica mogla biti moto „Bonavije“. Jer Velikić je veliki hroničar veličine Anonimnosti, njegovi Marko i Marija ili Kristina nisu nikakvi heroji, oni su tako slični čitateljima koji nepogrešivo uranjaju u vlastitu priču i autobiografiju, u kojoj im se na kraju romana pridružuje i sam pisac u veličanstvenom autobiografskom striptizu.

Premda u ovom romanu nije odstupio od svoje poodavno formirane poetike, Velikić kao da je u „Bonaviji“ pustio sve da teče nekim svojim tokom. Tako u „Bonaviji“ priča kao da se razvila sama iz sebe,dopuštajući svojim likovima da izrastu do epohalnih razmerama. Velikić insistira na tome da su sudbine ovih likova vredne pričanja koliko god bile teške i bezizgledne. Ovaj roman je istovremeno drama svakodnevnog i univerzalnog, oslobođena od terora Opšteg i Predvidljivog, mnogo pre romaneskna istraga nego standardni roman, čak biografsko-emocionalni eksperiment koji je doplovio do arhive nenapisanog, gde Velikić pronalazi mnogo toga važnog i još neispričanog.

„Bonavia“ je izvanredan roman, sav isprepleten od neke literarne senzibilnosti, elegancije i finoće, tako blistavo atmosferičan, nadahnuto ispisan, elegantan i strastven, prožet nekom neuhvatljivom misaonošću. Tu svakako nije samo reč o pukom iskustvu i nataloženoj spisateljskoj veštini, jer bi tako „Bonavia“ mogla biti samo još jedan rutinski roman o prisilnim ili svojevoljnim emigracijama, koje od 1991. do danas ne prestaju opsedati pisce u regionu. Velikić je u „Bonaviji“ oslobodio velike literarno-emocionalne potencijale regionalnog, a isključio sve provincijalno, i zato će se o ovom romanu još puno razmišljati i govoriti i, naravno, ponovno čitati.

Autor: Nenad Rizvanović

Izvor: Jutarnji list