Suze za Aldžernona
Nemojte pogrešno da me shvatite. Inteligencija je jedan od najvećih ljudskih darova. Ali previše često potraga za znanjem poništava potragu za ljubavlju. I to sam lično otkrio tek nedavno. Evo vam hipoteze: Inteligencija bez sposobnosti da se pruža ljudska naklonost dovodi do mentalnog i moralnog sloma, do neuroze a moguće čak i do psihoze. I tvrdim da um potpuno zaokupljen samim sobom i usredsređen samo na sebe, vodi isključivo do nasilja i bola.
Priznajem, retko čitam naučnu fantastiku. Međutim, Cveće za Aldžernona je jedna veoma posebna, meni možda i najdraža knjiga u izdanju Lagune. Prvi put je objavljena 1958. godine kao kratka priča, i osvojila je nagradu Hugo 1960. godine. Autor ju je na nagovor urednika proširio u roman, koji je osvojio nagradu Nebula 1966. godine. Ovaj roman ne prestaje da izaziva polemike jer je tema kontroverzna: šta se desi kada se čovek igra boga? Ispituje i problematiku uloge mentalnog zdravlja u našem društvu i druga složena pitanja – odnos ljudi i životinja i posledice psihičkog i fizičkog zlostavljanja ljudi sa koeficijentom inteligencije koji odstupa od norme. Pročitajte jedan od najčešće zabranjivanih romana na cenzorskoj listi Udruženja američkih biblioteka, prodat u više od 5 miliona primeraka.
Zamislite da ste odrasla osoba koja ne može da nauči stvari tako brzo kao drugi, ne može da se seti ničega iz svog detinjstva i ne razaznaje jasno lepezu ljudskih emocija. Zamislite da vam kažu da postoji lek, i nadu i sreću koje će uslediti, kao i iščekivanje da ćete uskoro biti sposobni za ono što drugi sa lakoćom već mogu. Ova knjiga je napisana kao dnevnik izveštaja koji je glavni lik Čarli Gordon pisao kako bi pratio svoj intelektualni i psihološki razvoj. U okviru prvog izveštaja Čarli upoznaje čitaoce sa svojim životom i objašnjava da je izabran da učestvuje u eksperimentu koji ga može učiniti natprosečno inteligentnim. Međutim, pre nego što ga operišu, Čarli mora da uradi nekoliko testova u laboratoriji i tu se upoznaje sa Aldžernonom, mišem koji je podvrgnut istoj operaciji pre njega.
Čarlijeva operacija je uspešna. Za nekoliko nedelja on je u stanju da velikom brzinom nauči nove koncepte i veštine. On to isprva i ne primećuje, ali kada počne da shvata šta se dešava, njegovoj sreći nema kraja. Prolaze meseci i Čarlijev koeficijent inteligencije je više nego dvostruko veći nego što je bio pre operacije. Međutim, kako udžbenici postaju lakši za razumevanje, njegova osećanja postaju komplikovana. U drugoj polovini knjige osetićete vrtlog emocija koje ga opsedaju kad primeti da se Aldžernonovo zdravlje pogoršava, i da i njega čeka ista sudbina. U kosti će vam se uvući strah koji Čarli oseća kada shvati da će njegova inteligencija možda nestati. Lekari imaju plan za njega, ali da li je taj plan etički opravdan? Opasnost je sve veća dok stručnjaci pokušavaju da smisle na koji način najbolje da iskoriste činjenicu da su na pragu izuzetnog naučnog dostignuća.
Čarlijeva inteligencija dolazi sa cenom. Menja mu se slika o ljudima koje poznaje godinama, uviđa da mu nisu prijatelji. Shvata da su ga oni čiji je smeh nekada povezivao sa prijateljstvom grohotom omalovažavali. Uspomene koje su zaboravljene vraćaju se kao lavina i donose mu samo bol. A on? On je samo želeo da uči. Da razume ljudske emocije. Da voli. I da se neko pobrine za Aldžernona. Ništa više.
Autor teksta: Dunja Lozuk
