Sto godina Poaroa: Imigrant koji je osvojio srca Britanaca

Pre tačno sto godina, Agata Kristi je britanskoj čitalačkoj publici predstavila omalenog Belgijanca besprekorno održavanih brkova, koji je zahvaljujući svojim „malim sivim ćelijama“ rešavao i najkomplikovanije zločine. Reč je, naravno, o Herkulu Poarou, privatnom detektivu koji je na svetsku scenu stupio već u autorkinom debitantskom romanu „Tajanstveni događaj u Stajlsu“ iz 1921. godine.

Oni koji britansku kulturu ocenjuju isključivo na osnovu najnovijih zbivanja na političkoj sceni verovatno će prokomentarisati da je pravo čudo što ovaj detektiv, koga po popularnosti na Ostrvu nadmašuje samo Šerlok Holms, nije Britanac. Poaro je, naime, u Englesku dospeo kao izbeglica za vreme Prvog svetskog rata. Pišući o penzionisanom briselskom policajcu koji rešava slučajeve širom Velike Britanije i sveta, Kristi je iskoristila priliku da se pozabavi specifičnostima britanske kulture i odnosom tamošnjeg društva prema kontinentalnoj Evropi.

Evropski šarm

Površno gledano, romani Kristijeve deluju kao nostalgični povratak pastorali i idiličnom životu na gospodskim imanjima u unutrašnjosti. A zahvaljujući autorkinom insistiranju na zatvorenim prostorima i detaljnim opisima enterijera veličanstvenih građevina, oni se mogu čitati i kao svojevrsno povlačenje u sebe i podizanje garda prema ostatku sveta. Ali površne procene često umeju da zavaraju.

Otvaranje granica, u doslovnom i intelektualnom smislu, jedno je od najvažnijih obeležja Engleske o kojoj je pisala Agata Kristi. Njena upućenost u ideje i teorije evropskih intelektualaca je ono što njenom detektivu daje prednost. Dok jedan engleski detektiv, poput Šerloka Holmsa, traga za spoljašnjim dokazima koji se mogu analizirati, Poaro rešava slučajeve razmatrajući skrivene implikacije ljudskih postupaka – uključujući i sopstvene. Poaroovo frojdovsko usredsređivanje na psihologiju osumnjičenih omogućava mu da uvidi da čak i najmanje promene u ponašanju i nehotične omaške u govoru mogu imati dublje značenje. U „Tajanstvenom događaju u Stajlsu“, na primer, rešenje misterije mu se ukazuje u trenutku kada postane svestan značaja svoje gotovo opsesivne urednosti.

U svetu Agate Kristi, tipično engleski zdrav razum policajca nije dovoljan za pronalaženje počinioca. Da bi se stiglo do istine, potrebna je i trunka evropske mudrosti.

Još jedan zaštitni znak belgijskog detektiva su povremene poteškoće u pronalaženju odgovarajućih engleskih reči i izraza. U „Tajanstvenom događaju u Stajlsu“, on čak pogrešno citira „Hamleta“. Bilo bi ipak pogrešno tumačiti ove greške kao obične lapsuse. Poaro svesno igra ulogu „smešnog stranca“, služeći se navodnim nepoznavanjem jezika kako bi razoružao osumnjičene i naveo ih da se opuste (kako je moguće da jedan smešni čovečuljak bude veliki detektiv?). U čuvenim scenama tokom kojih Poaro iznosi svoje tumačenje zločina, njegov rečnik i poznavanje grmatike su praktično besprekorni. On savršeno koristi ulogu autsajdera kako bi prozreo trikove arogantnih Engleza.

Engleska i Englezi

Autorki je geg sa „smešnim strancem“ omogućio da se u svojim knjigama posveti podrobnijem razmatranju svega onoga što se smatra „tipično engleskim“.

Poaro je veliki obožavalac Engleske, ali njeni stanovnici mu retko uzvraćaju istom merom. U većini romana i adaptacija ponavlja se skoro identična scena u kojoj ga neki od sporednih likova samouvereno – i, naravno, pogrešno – naziva Francuzom. U „Ubistvu Rodžera Akrojda“, gospođa Akrojd kaže da je detektiv podseća na „komičnog Francuza iz muzičke revije“. Ali u žanru u kome sve zavisi od preciznog uočavanja detalja predmet šale nikako nije Poaro, već upravo ona samozadovoljna strana tipično engleskog karaktera koja ne razlikuje Francuze od Belgijanaca.

Pritom, kako primećuje teoretičarka književnosti Alison Lajt, Poaroova popularnost koincidira sa porastom zainteresovanosti Engleza za putovanja izvan granica sopstvene zemlje. Nekoliko svojih najpoznatijih slučajeva detektiv rešava u različitim prevoznim sredstvima i na egzotičnim lokacijama. A gde god da se Englezi u tim pričama nađu, klasni odnosi uvek uspevaju da izbiju u prvi plan. Engleska ih prati u stopu i nemoguće joj je pobeći.

Uprkos tome što je često izvrgavala podsmehu nedostatke svojih zemljaka, Agati Kristi je pošlo za rukom da ih očara likom bistrog belgijskog njuškala. Poaro je bio toliko omiljen da mu je između 1921. i 1975. dodelila ulogu protagoniste u 33 romana, 2 pozorišna komada i više od 50 kratkih priča. Serija britanske televizijske mreže Aj-Ti-Vi, u kojoj je ulogu Poaroa maestralno tumačio Dejvid Suše, snimana je punih 25 godina i danas se smatra klasikom britanske televizije. Poaro je jedan od retkih književnih detektiva čije su sve avanture ekranizovane i u tom smislu je ozbiljan kandidat za najomiljenijeg detektiva u Britaniji.

Autor: Kristofer Pitard

Izvor: theconversation.com

Prevod: Jelena Tanasković