Stiven Pinker: Zbog čega čovečanstvu nikada nije bilo bolje?

Nije teško biti pesimista kad je reč o stanju stvari u Sjedinjenim Državama. Ali Stiven Pinker, psiholog i profesor na Harvardu, uspeva da na budućnost gleda sa optimizmom. On tvrdi da čovečanstvu nikada nije bilo bolje, ako se uzme u obzir ono što nam govore podaci o stanju čovečanstva – zdravlje, blagostanje, mir i sreća su na visokom nivou širom sveta.

Pinker ova dostignuća pripisuje vrednostima prosvetiteljstva i smatra da nauka i razum zaslužuju najžešću odbranu.

Stiven Pinker ove svoje stavove izlaže i u svojoj knjizi „Prosvećeni svet: argument u korist nauke, razuma, humanizma i napretka“.

Foto: Rose Lincoln / Harvard University

Dokazi u prilog tvrdnje da bi trebalo da budemo optimistični po pitanju stanja čovečanstva.

Počnimo od samog života. Tokom najvećeg dela istorije čovečanstva prosečan ljudski vek bio je negde oko trideset godina. Danas je u većini zemalja sveta 71 godina. Više od 80 godina u razvijenom svetu. I te brojke su u čitavom svetu u stalnom porastu. Obrazovanje – tokom mnogo vekova u Evropi je tek oko 15 odsto populacije znalo da čita. Danas je 80 odsto svetske populacije pismeno, od čega je 90 odsto mlađe od 25 godina. Mir – potpisivanje mirovnog sporazuma između gerilaca i vlade u Kolumbiji. Poslednji rat na zapadnoj hemisferi je okončan. I poslednji podsetnik na Hladni rat. Dakle, pet šestina naseljenih teritorija je u miru, a smrtnost usled ratnih sukoba, uprkos stravičnom građanskom sukobu u Siriji – najstrašnijem sukobu našeg doba. Stopa smrti i ratovanja je daleko niža nego što je bila osamdesetih, sedamdesetih i šezdesetih godina XX veka.

O neminovnosti napretka čovečanstva.

Ja ne verujem u nekakvu dijalektiku ili pravdu ili kosmičku silu koja nas uvek vuče napred. Postoji razlog zbog kojeg sam napredak pripisao prosvetiteljstvu. Naime, tada su se pojavile neke zaista dobre ideje, i ako bismo se potrudili da svet razumemo posredstvom nauke i razuma, ako postavimo sebi cilj da poboljšavamo stanje čovečanstva, mi ćemo malo-pomalo uspeti – moći ćemo da rešavamo probleme. Dakle, rešavanje problema – a  ne nekakva krivulja napretka – zaslužno je za progres koji smo postigli.

O relativističkim procenama stanja čovečanstva nasuprot onim „globalnijim tezama“.

I jedne i druge su relevantne. Trebalo bi da budemo svesni činjenice da je siromaštvo na svetskom nivou u opadanju. Kao rezultat toga smanjuju se i nejednakosti jer siromašne države  počinju da se bogate brže nego što su bogate države uvećavale svoje bogatstvo. Dakle, iako se nejednakost među bogatim državama povećava, na svetskom nivou nejednakost je u opadanju. Mnogo je manje ljudi koji umiru od gladi. Manje je onih koji preživljavaju bez osnovnih životnih potrepština i  zadovoljstava.

Činjenica je da se danas nejednakost među bogatim državama povećava, ali to ne bi trebalo da pobrkamo sa porastom siromaštva. A kada siromaštvo merimo prema onome što ljudi sebi mogu da priušte, kada se meri prema nekim socijalnim davanjima – krediti na osnovu poreza na dohodak, socijalna zaštita, jednokratna pomoć za siromašne porodice – onda vidimo da je stopa siromaštva niža. Ljudi zaboravljaju koliko je siromašnih bilo pedesetih i šezdesetih godina XX veka. I imamo knjige kao što je  „Druga Amerika: siromaštvo u Sjedinjenim Državama“ u kojima se siromaštvo opisuje kao skandal i nacionalni zločin jer su siromašni uglavnom stariji ljudi. Ogroman broj ljudi nije imao pristup bilo kakvoj medicinskoj nezi, a onda su se pojavili različiti vidovi osnovne zdravstvene zaštite, uključujući „Obamaker“ („Obamacare“).

Zaista mislim da je ta negativnost koja je dolazila i od levice i od desnice odlično poslužila kampanji našeg aktuelnog predsednika – Donald Dž. Tramp vodio je nemilosrdnu kampanju zasnovanu na poruci da naša država propada u svakom smislu, ali nije se našlo mnogo ljudi iz levice koji su rekli, čekaj malo, zapravo, ljudima je nekada bilo mnogo gore kad je reč o  rasnoj diskriminaciji, siromaštvu, zdravstvenom osiguranju, mobilizacijama i slanju u ratove, stopi kriminaliteta. Toliko je novinara i intelektualaca koji udruženo podstiču taj kulturološki pesimizam da to neizbežno otvara prostor za nekoga da se pojavi i kaže, pa, to samo ja mogu da sredim, ili moramo da isušimo močvaru, moramo da spalimo carstvo do temelja. Nemoguće je reformisati društvo koje je u tako dramatičnom sunovratu. Prema tome, potrebno nam je radikalno podizanje institucija i osnaživanje harizmatičnog lidera.

O otklonu od ostalih poznatih mislilaca.

Napredak na osnovu prosvetiteljskih ideala ne može da utiče na svakoga, na svakom mestu, u svako doba. Mislim, to bi bila magija. To ne bi bio napredak. A tu su i neke prepreke na lokalnom nivou. Nije se smanjio mortalitet belaca uopšte, kod manje obrazovanih, ruralnih, muškaraca iz bejbi-bum generacije, naročito, došlo je do neznatnog smanjenja očekivanog životnog veka, prvenstveno zbog zloupotrebe opijata koja je dostigla razmere epidemije.

Međutim, naivno bi bilo verovati da napredak znači da nikada više u budućnosti neće biti nikakvih problema. Ovo je problem koji niko nije predvideo – zloupotreba opijata tih razmera – taj problem će se rešavati, i on nije protivrečan prosvetiteljskim idealima. Prema tome, negativne pojave ne bi trebalo da nas iznenađuju. Toga će uvek biti. Rešenja ponekad donose nove probleme. Smatram da je vrlo jeftin novinarski trik kada skenirate sve svetske naslovne strane u potrazi za najgorim mogućim događajima i onda kažete: vidite, društvo je otišlo dođavola. Dakle, spisak svih loših stvari koje su se dogodile nije dokaz da svet srlja u propast.

Autori: M. Čakrabarti i Z. Mičel

Izvor: wbur.org

Prevod: Maja Horvat