Stefan Tićmi: Sve je nekako lančano

Nakon velikog uspeha romana „Ja sam Akiko“, koji mu je doneo nagradu Politikinog Zabavnika i čitaoce različitih generacija, iako je namenjen deci, Stefan Tićmi (Mitić), mladi pisac iz Leskovca, objavio je nedavno u izdanju Lagune novi roman „Kaput od mahovine“.

Stefan Tićmi je diplomirao na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja u Nišu. Autor je knjige poezije „U’vatile me lutke“ (Arte, 2015), koja je zahvaljujući Udruženju gluvih i nagluvih u Nišu prevedena na znakovni jezik. Intervju je urađen mejlom, a pisac je na pitanja odgovarao u stilu svojih knjiga – poetski.

Sa kakvim ste osećanjima pisali novu knjigu nakon velikog uspeha romana „Ja sam Akiko“, koji je dobio nagrade i doneo vam epitet mladog autora od koga se mnogo očekuje?

Ja nisam Akiko. Ja sam odron. Ja sam grumenje. Rastresitost unutar mene tera me da pišem. I ne znam ima li to ikakve veze sa onim što se od mene očekuje. Ja nisam Najdan. Ja sam odron. Ja sam grumenje. Mulj unutar utrobe tera me da pišem. Za mene je pisanje nešto kao zimnica, nešto neophodno da bi čovek preživeo mraz. „Kaput“ sam, kao i „Akiko“, pisao u vunenim čarapama. To je moj obred, moje dodole, moje prizivanje topline u reč. I ne znam ima li to ikakve veze sa onim što se od mene očekuje, ali ja od sebe očekujem mnogo: da nastavim da se igram.

I junak vašeg novog romana „Kaput od mahovine“ kao i devojčica Akiko, spada u one koji se razlikuju od okoline, iz njegovih leđa raste drvo. Birate da pišete o likovima koji, svojom različitošću, predstavljaju izazov za okolinu?

Akiko je teatralna. Najdan je teatar. Akiko urasta u sebe. Najdanu izrasta drvo. Akiko je svuda. Najdan je u tuđini. U pogovoru „Kaputa“ dr Zoran Antić kaže da se borba dobra i zla nikada ne završava u jednom činu. To je proces. Baš kao što je i stvaranje proces: volim da svoje junake smeštam u Klopku, u Bezizlaz, u Teskobu, a da se onda skupa preispitujemo, rovarimo, dok polako putujemo ka Razrešenju, ka Kraju, ka Obali. Graditi nove svetove, to je lepše i od trileće kolača sa karamel prelivom.

Verujete da, kao u knjizi, umetnost predstavlja ključ za bolje međuljudske odnose, da može da spasi dušu?

Scenaristkinja Gorana Domić, sa kojom trenutno radim na jednom scenariju, veli da je jednom vodila prijateljicu iz Nemačke na predstavu „Hipermnezija“ koja nije bila titlovana i gošća se rasplakala iako nijednu izgovorenu reč nije razumela. Nije razumela, osetila je. I verovala. A to upravo i jeste moć i lepota umetnosti: da te zabezekne, dotakne, prodrma, zapita. I da spasi, svakako. Eto, ja sam upamtio Goraninu zanimljivu priču, prijateljica njena je upamtila predstavu... Hop-cup, iščupasmo repu. Sve je nekako lančano, sve je to nekako hipermnezija, pojačana sposobnost pamćenja određenih događaja.

Za oba romana je primećeno da su, iako primarno spadaju u literaturu za decu, bliski i odraslima. Da li razmišljate o čitaocima dok stvarate? Gde crpete inspiraciju za pisanje?

Prijatelj Ćosa, bibliotekar, mi je u jednoj prepisci napisao: „Ne brini, tvoje knjige neće ni čitati oni koji mašte nemaju.“ I to je tako. Inače, volim da prodiskutujem sa svojim čitaocima i da čujem njihova opažanja, zamerke, utiske. Učitavanja su različita, deca sagledavaju iz svog ugla, odrasli iz svog. Znači sve je to nakon, u toku pisanja sam usredsređen na junake, poruku, poetski izraz. A nadahnuće je svuda: naleteo sam skoro na fotografiju na kojoj jedno dete stoji ispred ogromne slike Pabla Pikasa i onda sam seo i napisao priču, pa još jednu, pa još jednu...

Kako provodite ove dane dok traje borba sa pandemijom? Koliko vam teško padaju propisana ograničenja? Šta gledate, slušate, čitate?

Čitam: Hamvaša. Gledam: Killing Eve. Slušam: Kolja – Meksikanac. Čekam: hono.rar. Jedem: podvarak.dedina kuhinja A izolacija mi ne pada teško. Raspisao sam se. Plus natenane mogu da odgovorim na svaki intervju. Nedostajanja mi počinju na slovo na slovo B: baka koja je u domu, basket sa drugarima nedeljom uveče i biblioteke (druženja sa decom).

Autor: A. Gojković

Izvor: Narodne novine