Stefan Tićmi: Pisanje je prostor u kojem se najbolje osećam

U oktobru prošle godine, na policama knjižara širom naše zemlje, našao se roman „Tata kaže gambit“ autora Stefana Mitića Tićmija. Reč je o četvrtom romanu ovog leskovačkog pisca za koji je početkom ove godine dobio nagradu Politikinog zabavnika za delo namenjeno mladima na srpskom jeziku. Ovo je drugi put da Tićmi dobija ovo značajno književno priznanje, nakon što je 2019. godine osvojio pomenutu nagradu za roman „Ja sam Akiko“. O tome zašto su baš šahovska pravila bitna za najnoviji roman, koliko autorima znače ovakva priznanja, da li je lako ili teško biti pisac, kao i koja dela bi preporučio „Nevenovcima“ za čitanje, Stefan Tići odgovara u redovima koji slede.

 Foto: Laguna

Krajem prošle godine objavili ste četvrti roman „Tata kaže gambit“, u kojem ste priču sa životnog polja preneli na šahovsko. Kako ste došli na ideju da baš upotrebite šahovska pravila da biste predstavili svoju priču?

Šah sam počeo da igram 1999. godine u memljivom seoskom podrumu za vreme NATO bombardovanja. I dok smo, na nivou države, gubili, ja sam, velemajstorski, pobeđivao. Bio sam Stefan Kapablanka. Nešto kasnije shvatio sam da je sve to bila varka: matirao sam jer su mi dopuštali da matiram. Pored toga, u našoj dnevnoj sobi, gotovo svakoga dana uz čaj i keks, deda Živojin i deda Joca odmeravali su snage. I rezultat je, po pravilu, uvek bio isti: devet–devet. Kada bih morao da biram soundtrack svog detinjstva, to bi zasigurno bilo lupanje šahovskih figura o tablu. Hoću da kažem da je šah u mom životu oduvek bio nenametljivo prisutan. U jednom trenutku počeo sam, iz šale i dokolice, da pomeram predmete po stolu i niotkuda, naglas, izgovaram: „Šah.“. Zato je bilo gotovo neminovno da ga jednog dana tutnem u roman.

U opisu knjige nalaze se citati da je ovo najbolja i najgora knjiga o šahu. Šta biste Vi rekli, da li je najbolja ili najgora knjiga o šahu ili uopšte nije knjiga o šahu?

Rekao bih da je i najbolja i najgora knjiga o šahu, upravo zato što uopšte nije knjiga o šahu. Šah je u ovom romanu više okvir nego tema. Ako posle čitanja neko poželi da nauči Sicilijansku odbranu, verovatno će biti razočaran. Ali ako tokom čitanja, ili nakon njega, pokuša da promisli o potezima koji se vuku unutar porodice, onda je roman uradio ono što je trebalo. Inače, citate koje ste pomenuli potpisuju pesnik Ljubivoje Ršumović i Teodora Injac, evroposka prvakinja u šahu. Nedavno smo vajar Marko Crnobrnja i ja u Galeriji Novembar na Vračaru priredili izložbu inspirisanu romanom, a upravo su Ljuba i Teodora otvorili događaj. Bilo je sjajno gledati kako povlače šoljice umesto pešaka, mede umesto topova i druge svakodnevne predmete koje smo skupili. Tih dana književnost se uselila u galerijski prostor, a početkom naredne godine roman „Tata kaže gambit“ trebalo bi da zaživi i na večernjoj sceni Malog pozorišta „Duško Radović“, u režiji Petra Pejakovića.

Početkom ove godine postali ste dvostruki dobitnik nagrade „Politikinog zabavnika“ za delo namenjeno mladima. Čestitamo na tome. Koliko su Vam značajna ovakva priznanja?

Zahvaljujem. Zanimljiva je činjenica da nisam jedini dvostruki dobitnik nagrade. U tom društvu su još Igor Kolarov i Dejan Aleksić. I zaista je laskavo što se moje ime našlo uz njihova, pogotovo zato što izuzetno cenim njihovo stvaralaštvo. Iako zvuči floskulasto, sama nagrada je došla poptuno neočekivano, zaista. Doživljavam je kao pravu potvrdu dugogodišnjeg rada na romanu. Ovakva priznanja tome i služe – da vas s vremena na vreme podsete da put kojim idete ima smisla.

Kada ste shvatili da je pisana reč Vaša pasija i nešto čime se želite baviti?

Kada sam počinjao da pišem, nisam znao za Oulipo pokret u Francuskoj, čiji su članovi bili Žorž Perek, Italo Kalvino, Rejmon Keno i drugi veliki pisci. To je takozvani pokret potencijalne književnosti. Oni su se, naprosto, igrali jezikom i formom. Ne znajući za njih, to sam i sam činio: stvarao sam personalizovane ukrštene reči, pisao pesme na fiskalnim računima, smišljao reklame, sastavljao šašave tužbe. Mislim da sam upravo kroz tu igru polako shvatio da je pisanje prostor u kojem se najbolje osećam. Kroz zabavu često dolazi najdublja spoznaja.

Za roman „Ja sam Akiko“ dobili ste brojna priznanja, a ta priča je prešla iz pisane reči na „daske koje život znače“, ali je između ostalog zaživela i kao mural. Kada ste stvarali tu priču, da li Vam je prolazila misao da bi ona mogla da „zaživi“ i izvan Vaše knjige?

Nedavno je objavljena kritika o romanu „Tata kaže gambit“ pod naslovom „Prvi put s ocem na e4“. U njoj autor piše da moj četvrti roman predstavlja veliki iskorak, kako za mene kao pisca, tako i za srpsku književnost za decu i mlade, ali i da roman „Ja sam Akiko“ nije ostvario svoj puni potencijal. Ja, ipak, mislim drugačije. „Ja sam Akiko“ je svoj život nastavio daleko izvan korica knjige: kroz pozorišne predstave koje se igraju kod nas i u regionu, radio-drame, kratki animirani film, grafička novela, mural, pa čak i tetovaže... U mnogim školama je u izbornoj lektiri. Teško je tražiti ubedljiviji dokaz da je jedna priča pronašla svoj put do čitalaca. Dok sam pisao „Ja sam Akiko“, osećao sam da rukopis bubri i podrhtava, da u sebi nosi neku posebnu energiju. Ali da će zaživeti na toliko različitih načina, to zaista nisam mogao da predvidim.

Šta biste rekli, koliko je u današnje vreme lako ili teško biti pisac za mlade?

Ako je stvaranje za odrasle Premijer liga, onda je stvaranje za decu i mlade Čempionšip. Tako nekako stoje stvari. Mnogi su uvereni da su to smo drugoligaši. Ali to uopšte ne pobija činjenicu da i u drugoj ligi postoje puni stadioni, odličan fudbal, tamo neki Verdi. Normalno, kao i svuda, ima mnogo izvikanih imena u prvoj ligi, ali kvalitet se ne meri samo mestom na tabeli. Na kraju krajeva, ja ne pišem ni za mlade ni za odrasle. Pišem jer nešto u meni tinja. Uostalom, želim da ideju-tinju koju nosim u sebi ispričam najbolje što mogu. Da ona bude višeslojna, maštovita, angažovana, zapitljiva. I taj izbor o kojem se stalo polemiše – hermetičnost vs. jasnoća – to ne oređujem ja, već prirodnost samo rukopisa.

Šta bi bio Vaš savet za sve „Nevenovce“ koji bi jednog dana želeli da se bave pisanom reči?

Razmislite još jednom.

Vaše ime i prezime je Stefan Mitić, ali ste u književnom svetu poznat kao Stefan Tićmi. Možete li nam otkriti kako ste došli do ovog umetničkog imena?

Na ovome svetu mnogo je Stefana. Na ovome svetu mnogo je Mitića. Bilo je potrebno preimenovati se u Tićmi, radi lakšeg raspoznavanja. A sve je počelo na košarkaškom terenu, kada me je plejmeker prozvao: „Tić, Tić...“ I tako je nadimak ostao. Prvo pitanje urednika u Laguni bilo je: „Je l’ ostaje Tićmi?“ Odgovor je bio kratak: „Ostaje.“ Mada, kada bih mogao da vratim vreme, možda bih izabrao potpuno drugačije ime. Zvao bih se Stefan Avgustin Guano.

Kako biste voleli da Vas kvalifikuju kao pisca za decu i mlade ili kao pisca za zaljubljenike u pisanu reč, bez obzira na starosnu dob, pošto Vaša dela šalju poruke koje mogu razumeti i stariji?

Nisam se uljuljkao u sopstvenom izrazu. Volim izazove, škakljivost, apsurd. Volim da prihvatam nemoguće svetove, gotovo zastrašujuće, a da ih onda pripitomim.Voleo bih da me kvalifikuju kao pisca koji sa svakim novim romanom donosi drugačiju osećajnost, novu formu, novu šašavost. Uostalom, u večitom sam rivalstvu sa knjižarskim policama. Moji romani nisu za svrstavanje. Oni, dokazano, lebde.

Koju knjigu biste preporučili „Nevenovcima“ koji tek ulaze u „čitalački svet“ i zašto baš tu?

Preporučio bih im knjige: „Naivan. Super.“, „Tuga je pernato stvorenje“, „Ne ume svako da padne“... Prepoučio bih im da pogledaju dva dugometražna animirana ostvarenja reditelja koji se zove Adam Eliot. („Meri & Maks“ i „Memoari jednog puža“).

Kada umetnike pitaju koje im je delo najdraže, često odgovoraju da ne mogu da odluče jer su im sva „kao deca“. Kako je kod Vas? Imate li neko Vaše delo koje je Vama posebno drago i zbog čega?

Najdraže delo još uvek nije ugledalo svetlost dana. To je društvena igra. Ideja koju već godinama pokušavamo da realizujemo ilustrator Dobrosav Bob Živković i ja. Junaci te igre su naoružane babe. Zove se: „Golemo tepanje za Donje Brijanje“.

Za kraj, koji komentar nekog Vašeg čitaoca ili čitateljke koji ste dobili Vam je ostao urezan u sećanju i koliko Vam generalno znače komentari publike?

Sećam se jednog susreta pre oho-ho godina, na stepeništu kod Autokomande, kada nisam poznavao Beograd i kada sam tražio Čuburski park. Pitao sam jednu gospođu za smer, a ona je rekla vrlo ozbiljno: „Reći ću vam, ali prvo da mi se potpišete. (Izvadila je olokvu i papirić.) Moja ćerka i ja obožavamo da vas čitamo.“

Autor: Bojan Petrović

Izvor: časopis Neven