Stefan Jerotić: Odškrinuti vrata ka razumevanju i izlečenju

Sa dr Stefanom Jerotićem, čija je knjiga „Niko nije rekao da će biti lako“ stekla veliku popularnost kod čitalaca, razgovarali smo, između ostalog, o lekovitosti razgovora i negovanju povezanosti.

Otkad je objavljena, knjiga „Niko nije rekao da će biti lako“ dr Stefana Jerotića, psihijatra i psihoterapeuta Klinike za psihijatriju UKCS i asistenta na Katedri za psihijatriju Medicinskog fakulteta, postala je jedna od najtraženijih u knjižarama.

Autor nam u njoj donosi odlično napisane priče, 15 slučajeva iz psihijatrijske prakse, kojim ispisuje našu stvarnost i probleme sa kojima se suočavamo. Knjigu obeležava duboka humanost čoveka za koga pacijenti kažu da poseduje „dar samilosti“ i koji pomaže drugom ljudskom biću istinski zainteresovan da u tome uspe. Osim velikog znanja, smirenosti i empatije, autor knjige poseduje i nesumnjivi književni dar, a „Niko nije rekao da će biti lako“ mnoge je podsetila na dela slavnog Irvina D. Jaloma.

U razgovoru su Stefanom Jerotićem prvo smo krenuli od samog naslova knjige.

Kako se tumači naslov, šta znači?

„Niko nije rekao da će biti lako“ treba da ukaže da lak život ne treba očekivati, čak ga ne treba ni priželjkivati. Život pred nas neminovno postavlja izazove i prepreke. Da bismo se uhvatili ukoštac s njima, neophodno je da budemo odvažni. Upravo odvažnost daje ispunjenost životu. To je jedna od glavnih niti koje se protežu kroz sve priče u ovoj knjizi.

Zbog čega ste izabrali baš ovih 15 priča čije su teme panični strah, depresija, anksioznost, anoreksija, suženje svesti...?

Želeo sam da u pričama prikažem što širi raspon problema sa kojima se ljudi susreću. Smatram da svako od nas može da se prepozna u nekoj od ovih priča. Čak iako nikada nismo imali iskustvo, na primer, paničnog straha, lako možemo da zamislimo kako je to moglo da nam se dogodi.

Zalazite u prostore ljudske duše. Sigurno nailazite na teške situacije koje se teško podnose. Koliko je to iscrpljujuće za Vas i koliko u svemu pomaže vera?

Veoma je zahtevan rad sa ljudima izloženim patnji. Odnos lekara prema pacijentu ne svodi se samo na razumevanje za tuđi bol. Kada ste sa nekim udruženi rame uz rame u zajedničkom istrajavanju, kao što su to lekar i pacijent, osećate naročitu povezanost koja kao da vas prevazilazi. Možemo to nazvati dobrom, ljubavlju ili verom. To povezivanje je lekovito, čuva od iscrpljivanja i predstavlja izvor optimizma. Trudim se da mi to neprekidno bude glavna vodilja.

U možda najpotresnijoj priči – onoj o nesrećnom Vladi koji se zbog teškog života polio benzinom i zapalio – pišete da želite da pružite „ljudski dodir kao prvu dozu protivotrova za hladnoću i nezainteresovanost sistema“. Verovatno Vam se mnogo ljudi obraća za pomoć. Kako se nosite sa tim da ne možete svima da pomognete?

Težina saznanja da ne možete svima da pomognete uvek je prisutna. Treba imati svest o granicama sopstvene moći i odgovornosti. Lekar ne može da zameni društvo i sistem, kao ni pacijentovu prošlost. Ali može da se zalaže za prava svojih pacijenata, što moje kolege rade svakodnevno na razne načine. Može i da ne slegne ramenima i ne okrene glavu od čoveka u nevolji. Možda ovo deluje skromno, ali uveravam vas da nije malo.

Da li je i zbog čega Vama bila potrebna ova knjiga?

Pisanjem nisam imao naum samo da sredim svoje misli već i da prikažem iskustva koja sam proživeo. Zbog toga ova knjiga ima i ispovedni karakter, naročito u završnim poglavljima, pa mi je i te kako bila potrebna.

Kako gledate na poređenja s Irvinom D. Jalomom?

Dok sam pisao ovu knjigu, nisam znao kako će na kraju izgledati. Po struci sam psihijatar, pa nisam mogao da procenim da li ću uspeti da priče u književnom pogledu valjano oblikujem. U jednom trenutku počeo sam da pohađam i časove pisanja kod našeg poznatog pisca i univerzitetskog profesora Zorana Živkovića, koji me je podsticao i uveravao da rukopis u nastajanju ima književnu vrednost. Takođe, nisam se nadao da će Laguna, naš najveći izdavač, prihvatiti da objavi moj rukopis. Ponajmanje sam očekivao da će postojati ovako veliko zanimanje čitalaca. Moj osnovni naum bio je da saopštim neka svoja iskustva za koja smatram da mogu biti važna drugima i da ukažem da smo svi mi međusobno povezani, odnosno da su razgovor i negovanje povezanosti lekoviti. Uopšte nisam imao ambiciju da se svrstam u red uglednih psihijatara književnika. Međutim, naravno da ne mogu da ostanem ravnodušan na poređenje sa Irvinom Jalomom, tim pre što ga je pomenuo naš najugledniji psiholog i pisac profesor Žarko Trebješanin. Na kraju krajeva, ova knjiga srodna je po vrsti onima koje piše Jalom, ali i autori pre njega, poput neurologa Olivera Saksa, koji se smatra jednim od osnivača discipline medicinske humanistike. Ona se, između ostalog, zasniva upravo na prožimanju medicine i književnosti.

Jedan od važnih i možda problematičnih vidova psihijatrije koju obrađujete u knjizi jeste farmakoterapija. „Uzimanjem tableta ponekad prividno smanjujemo stres, ali zapravo odstupamo od života“, pišete u knjizi. Kakav je Vaš odnos kada je reč o lekovima u psihijatriji?

Nema jednostavnog odgovora na ovo pitanje. Lek sam po sebi nije ni dobar ni loš. Sve zavisi od toga kako se upotrebljava. Lekovi u svim granama medicine, pa i u psihijatriji, spasavaju živote. Međutim, ako je svrha uzimanja leka da se njime ukloni ili umanji snaga negativnog osećanja koje je „zdravo“ i očekivano, odnosno da se normalna tuga ili strah priguše i zamaskiraju, onda lek više nije u službi zdravlja. Shodno mom iskustvu, do toga dolazi najčešće onda kada se lekovi koriste „na svoju ruku“, bez savetovanja sa lekarom.

Možemo li da kažemo da većina problema koji kasnije zahtevaju psihoterapiju imaju korene u detinjstvu? Kažete na jednom mestu: „Nijedan lek ne može nadoknaditi nedostajuću bezuslovnu ljubav.“

Svakako da nas detinjstvo oblikuje i da su ključni naši rani odnosi sa roditeljima i negovateljima. Hajnc Kohut kaže da je najvažniji „sjaj u majčinom oku“. Drugim rečima, osećanje da smo voljeni najveći je dar koji u detinjstvu možemo da dobijemo. Ipak, da li je moguće živeti ispunjeno čak iako toga nije bilo? Siguran sam da je moguće. U psihoterapiji se nekada kaže: „Onda kada gori požar, nije toliko važno naći šibicu koja ga je zapalila. Važnije je pozabaviti se mehanizmima koji održavaju požar.“ Patnja koja se javlja i traje u odraslom dobu održava se na neki način. U terapiji se vrlo često treba posvetiti baš tim mehanizmima koji održavaju problem, a ne samo onome što ga je pokrenulo u ranom dobu.

U knjizi dajete veran prikaz psihoterapije sa svim nedoumicama i sumnjama koje imate. Otvoreno preispitujete sebe i svoje postupke i vrlo ste oštri u tome. Da li je otvoreno priznanje greške najbolji put ka njenom prevazilaženju?

Da. Psihijatar i psihoterapeut čovek je kao i svaki drugi. Obučava se kroz dugogodišnje obrazovanje i stotine sati supervizije, ali uprkos tome ostaje „nedovršena“ ličnost. Međutim, činjenica da psihijatar radi sa ljudima koji su posebno osetljivi nalaže mu da bude naročito samokritičan i da stalno preispituje svoja uverenja i stavove.

Kažete u knjizi da je „uslov svakog života gubitak“. Šta to znači?

Svako od nas ima početak i kraj. Jedna od osnovnih činjenica života jeste ta da je on prolazan. Mislim da je potrebno da stalno imamo na umu tu svoju krhkost i ograničenost. Život je tim dragoceniji upravo zato što nije beskonačan.

I na kraju, šta uspostavlja ravnotežu u Vašem životu u odnosu da izuzetno zahtevan profesionalan rad?

Moja porodica, bliskost sa ljudima koje volim i radost čitanja.

Autor: Tanja Vučković

Izvor: časopis Bukmarker, br. 62