Stare knjige mirišu na čokoladu i kafu
Kako knjige mirišu? Možda knjige sveže izašle iz štampe mirišu na papir i lepak, ali starije knjige imaju slatkast, mošusni miris koji se uvlači u nos ljubitelja knjiga i tu dugo ostaje.
A izgleda i da mnoge podseća na miris čokolade.
U jednoj studiji objavljenoj u časopisu Heritage Science, istraživači sa Instituta održivog nasledstva Londosnkog koledža ispitivali su miris knjiga i biblioteka, praveći klasifikaciju koja bi pomogla da se otkrije kakav je miris prošlosti, ili možda čak da uz pomoć mirisa otkriju knjige u lošem stanju pre nego što takvo stanje izmakne kontroli.
Sve je počelo pre nekoliko godina kada je hemičar Matija Strlič primetio da konzervatori zastaju kako bi omirisali stranice dela na kojima rade. Kada ih je upitao zašto to rade, rekli su mu da na taj način mogu da otkriju puno toga o materijalima koji su korišćeni u knjizi. Strlič, koji takođe ima znanja o konzervaciji, bio je zaintrigiran, i počeo je da traži način da utvrdi količinsko prisustvo mirisa.
„Smatrao sam da sigurno možemo da razvijemo neke naučne tehnike koje bi bile preciznije od ljudskog nosa“, kaže Strlič.
Stvari poput knjiga često oslobađaju u vazduh male količine isparenja sastojaka koja su organskog porekla (volatile organic compounds – VOC, lako ispariva organska jedinjenja). Naši nosevi sakupljaju te hemijske osobine supstanci i mozak ih prepoznaje kao mirise.
Ti sastojci se mogu detektovati uz pomoć senzora – istih onakvih kakvim se služe vlasti u otkrivanju droge ili eksploziva. Ali u ovom slučaju, ti senzori bi bili u stanju da otkriju male, neznatne varijacije u hemijskom sastavu veoma starih knjiga. Nakon uzimanja uzoraka i testiranja preko GC-MS-a (analitički metod za identifikovanje supstanci u testnom uzorku), Strlič i kolege su otkrili glavne komponente mirisa u knjigama.
Strlič je imao saradnika u ovom poduhavtu, naučnicu Sesiliju Bembibre, i sa njom je izučavao ne samo hemijske tragove u knjigama, već i to kako mirisi utiču na ljude koji ih osećaju.
Strlič i Bembibre su u saradnji sa vodećom konzervatorskom organizacijom u Ujedinjenom kraljevstvu, The National Trust, izveli eksperiment gde su posetioci muzeja u Birmingemu i Umetničkoj galeriji učestvovali u testu na prikrivene mirise. U ovoj situaciji je većina ljudi rekla da im stare knjige mirišu poput čokolade.
To što su ispitanici miris poistovetili baš sa čokoladom nije bilo iznenađujuće za istraživače, ali jeste to što su vrlo često identifikovali čokoladu i kafu kao eau de book.
„Ljudi su skloni da koriste poznate asocijacije kako bi opisali mirise koji su im nepoznati‟, kaže Bembibre. „ A i isparenja koja se šire od čokolade i kafe su vrlo slična onima iz knjiga. Samo je bilo malo čudno što je to pistovećivanje bilo tako često.
Ova naučnica je testirala šta ljudi misle o mirisu biblioteke Katedrale svetog Pavla u Londonu, gde su istraživači sakupili mnoštvo VOC uzoraka. Mirisi koji su tamo sakupljeni su više opisivani kao drvenasti i dimni nego kao čokoladni, verovatno zato što su predmeti u okruženju bili od drveta. Ova biblioteka je bila odabrana s razlogom: njen miris je tako čuven da ga posetioci vrlo često spominju u knjigama utisaka, a kuratori insistiraju da bilo kakav konzervacijski postupak mora da zadrži taj posebni miris.
Konzervatori se do sada nisu mnogo trudili da sačuvaju mirise, i to je upravo ono što bi ovo dvoje naučnika želeli da promene. Većina istorijskih izložbi ljudima predstavlja ideju i koncept kroz vizuelni asepkt, ali i miris igra vrlo važnu ulogu u ljudskom iskustvu.
„Čulo mirisa je smešteno vrlo blizu centra za pamćenje u našem mozgu, i zato mirise intenzivno povezujemo sa sećanjima“, kaže Strlič. Vrlo često, miris povuče stara sećanja koja drugačije ne bi isplivala. To je jedan od razloga zašto miris igra tako važnu ulogu u tome kako doživljvamo nasleđe.‟
Dok je radila na ovim eksperimentima, Bembibre je razvila „točak mirisa papira kroz istoriju‟, za koji se nada da će pomoći drugim istraživačima i bibliotekama da lakše prepoznaju mirise koji dolaze sa knjiga. To što će biti u stanju da povežu ono što njihov nos prepoznaje sa imenom određene supstance može im reći nešto više o strukturi onoga što mirišu. „Možete prepoznati miris prema suspstanci ili supstancu prema mirisu‟, kaže Bambibre.
Istraživači se nadaju da ovaj poduhvat može pokazati ljudima zaduženim za konzervaciju i istoriju kako miris može da doprinese iskustvu posetilaca.
„Mislim da možemo da se nadamo da ćemo u budućnosti tokom poseta galerijama i muzejima doživeti višečulno iskustvo“, izjavljuje Strlič.
Postoje planovi da se istraživanja prošire i na druga polja kako bi se utvrdio miris predmeta u svojini National Trusta, i da se sakupe predlozi zajednice kakve mirise bi oni sačuvali za budućnost – baš kao što se čuvaju stara zdanja.
„Kao društvo koje pripada ovom vremenu, razmislite kakve mirise biste voleli da naša deca dobiju u nasleđe‟, podstiče nas ova naučnica.
Izvor: popsci.com
