„Staljinova kći“ autorke Rouzmeri Salivan je nežan portret jedne potresne sudbine

Rouzmeri Salivan započinje ovu potresnu biografiju pitanjem: „Šta je značilo biti Staljinova kći?“ Zatim 539 stranica kasnije, Svetlana Staljina sama daje odgovor na njega. Ako ste Staljinova ćerka, „Zapravo već si mrtva. Život ti je već završen. Ne možeš da živiš svoj život. Postojiš samo u vezi sa svojim imenom.“ Ali Svetlana – čije je ime, u vreme kada je umrla u Viskonsinu 2011. godine, bilo Lana Piters – jeste živela ispunjen, dug i iscrpljujući život tokom koga se svakodnevno borila sa očevim duhom.

Njena iskustva, čak i pre nego što je postala najpoznatiji ruski disident na svetu, bila su samostalna. Rođena 1926. godine u vreme kada je revolucija bila na početku, Svetlana je odgajana u hodnicima Kremlja, tajna policija je vrebala u kuhinji, ormarima, čak i u učionici. Staljin, koga je Rusija obožavala kao čudo među smrtnicima, voleo je svoju ćerku, kako je Kruščev kasnije rekao, „kao što mačka voli miša“.

Kada je Svetlana imala šest godina, njena majka, Nadežda Alilujeva, izvršila je samoubistvo, a malo nakon toga su i njeni ujaci i ujne pobijeni tokom čistke „Velikog terora“. Jedan od njene drage braće je nestao, a drugog su ubili nacisti. Svetlana je ostala posvećeni komunista sve do šesnaeste godine, a Staljin je poslao njenu prvu ljubav, tridesetosmogodišnjeg Alekseja Kaplera, u Gulag na deset godina. Kapler se sećao Svetlane kao „užasno usamljene“ tinejdžerke koja je želela da bude slobodna. Ovi delovi njene ličnosti se nikada neće promeniti.

Svetlana je rekla da je njen drugi život počeo nakon majčine smrti 1932. godine. Ali njen život, kako ga je Salivenova prikazala, nije bio podeljen na dve jasne celine: živela ga je kao niz neprekidnih ciklusa koji su je gušili.

Sa sedamnaest godina, Svetlana se udala za učenika po imenu Morozov. „Bio je drag. Ja sam bila usamljena, a on me je voleo“, sećala se. Bio je Jevrej pa Staljin, veoma čvrstih antisemitskih uverenja, nije prihvatio da se sa njim upozna. Iz tog braka, koji je trajao tri godine, rodio se dečak. Njen drugi, takođe kratkotrajan, brak sa Jurijem Ždanovim, sinom Staljinove desne ruke, doneo joj je devojčicu.

Impulsivne i romantične, Svetlanine veze su uvek počinjale brzim simpatijama, a završavale se razočaranjem. „Moj život se može odvijati samo oko nekoga“, shvatala je, ali nikada nije uspela da nađe bliskost za kojom je žudela.

Samilov je opisao kao „robinju svojih strasti“, ali i dodao da „u svakom robu, tiranin uvek vreba“. Nikada nije bio, kako kaže, „potresen i obuzet tragedijom“ drugog bića kao što je to bio slučaj sa Svetlanom. I nikada nije „imao tako snažnu potrebu da od nekoga pobegne“.

„Staljinova kći“ je do srži ispunjena sličnim svedočenjima iz prve ruke, uzetim iz ogromne gomile pisama, intervjua, članaka i dosad neviđenih dokumenata iz Svetlaninog života, vremena i ličnosti, što knjizi daje osećaj odlično potkrepljenog  dokumentarca.

„Život joj je bio nezamislivo bolan“, rekla je Rouzmeri Salivan o životu koji bi većina nas smatrala nepodnošljivim.

Kada je Staljin umro 1953. godine, Svetlana je opisala da joj se srce „slomilo od tuge i ljubavi“ i krivila je sebe, kako svi imamo običaj, što nije bila bolje dete. Njena tuga i ljubav bile su ipak zagađene shvatanjem da je „sve što se dogodilo, ne samo u našoj porodici već širom zemlje“ uradio upravo njen otac. „Metalni“ zvuk njegovog imena „cepao joj je srce“ i zato je odlučila da se nadalje zove Svetlana Alilujeva. Sa novim identitetom pokušala je, i nije uspela, da izgradi novi život u Kruščevljevoj Rusiji.

Njen treći „suprug“ – nije im bilo dozvoljeno da se venčaju – bio je pažljivi indijski komunista Braheš Sing, koji je umro ubrzo nakon što su se sreli. Dobivši dozvolu da prospe njegov pepeo u Gang, Svetlana, koja je tada imala 41 godinu, prvi put je napustila Sovjetski savez. Impulsivno postupajući i ne razmišljajući o povratku svojoj deci, otišla je u američku ambasadu u Nju Delhiju i tražila azil. U Brahešovoj urni ponela je skriveni rukopis svoje knjige „Dvadeset pisama prijatelju“. Ta knjiga, koju je Saliven opisala pre kao „isterivanje đavola“ nego kao autobiografiju, prodata je za 1,5 miliona dolara.

Ušavši u slobodan svet, Staljinova ćerka je odmah počela da živi američki san. Zbunjena količinom novca kojim je raspologala – nikada ranije nije imala račun u banci – raspodelila je svoje bogatstvo u dobrotvorne svrhe i potpisivala svaki dokument koji bi se pred njom našao. Neizbežno, ponovo se zaljubila, ovog puta u Veslija Pitersa, jezivog pomoćnika arhitekte Frenka Lojda Rajta, čija se prva žena, koja je odavno umrla, takođe zvala Svetlana.

Ves Piters je bio član „Talijesine družine“, eksperimentalnog kulta smeštenog u pustinjama Arizone, koju je predvodila Rajtova „zmija od udovice“, Olgivana, ličnost zastrašujuća koliko i sam Staljin. Upoznavanje Svetlane i Vesa, koje je organizovala Olgivana, trajalo je tri nedelje, a njihov brak svega dvadeset meseci tokom kojih su Piters i Olgivana uspeli da izvuku ono što je preostalo od Svetlaninog bogatstva.

Jedina dobra stvar koja je proistekla iz ove nesrećne zajednice bilo je njeno treće dete, Olga, rođena kada je Svetlana imala 45 godina. Kada na sve ovo naiđemo u knjizi, osećamo se kao u podzemnom i nemilosrdnom zapletu nekog Hičkokovog filma.

Svetlana nije našla slobodu u Americi. Umesto toga je doživela finansijsko iskorišćavanje i beskrajno nasrtanje novinara, a na sve to zabranjen joj je kontakt sa decom koju je ostavila. Vratila se u Moskvu 1984. godine kako bi upoznala Olgu sa svojim bratom i sestrom, ali je poseta prošla jako loše. Vratila se u Ameriku podvijenog repa. Do kraja svog života ostala je razdvojena od svoje dece u Rusiji.

Tako je Svetlana živela kao begunac, bežeći iz mesta u mesto, gledajući uvek preko ramena, nasilno ostajući bez prijatelja, zaljubljujući se u pogrešne muškarce. Tokom poslednjih godina, selila se više od trideset puta i živela na mestima poput Eseksa, obale Korniš i u socijalnim stanovima u ulici Ledbrok Grouv u Londonu.

Smatrala je sebe pasivnom, pijunom na svetskoj pozornici, ali nisu je tako videli drugi, niti je Rouzmeri Salivan tako opisala.

Za istoričara Roberta Takera, Svetlana je bila „na neki način poput svog oca“. I zaista jeste: Svetlana je bila kremljinska princeza koja je zahtevala sopstveni život. Ono što je neverovatno, kako Salivan piše, jeste to koliko je različita od Staljina bila njegova ćerka. Tamo gde je Staljin bio nečovek, Svetlana je bila i više nego čovek. Bolno naivna, ali istovremeno i posesivna, zahtevna i sklona kontroli: njena narav bila je nadaleko poznata. Kako je i sama bila oštećena, privlačili su je oštećeni ljudi; odgajana da idealizuje jednog čoveka, nije bila u stanju da vidi kakvi su bili muškarci koje je volela. Potreban je odličan biograf da opiše ženu sa toliko boja, a Rouzmeri Salivan je uspela da stvori nežan, uravnotežen i nezaboravan prikaz jedne hrabre i neverovatne žene.