Šta mlađa devojka može da nauči od starije devojke

Priznajem, nemam više šesnaest godina, blizu sam tridesete, ali mi ne biste dali više od dvadeset pet. I dalje sam u povlašćenoj grupi mladolikih žena. Što bi rekle autorke knjige „Starija, ali bolja, ali starija“: „Imaš dvadeset osam. Možda si tehnički odrasla jer te ljudi sad zovu madam umesto madmoazel, ali i dalje se osećaš kao dete koje čeka na stepenicama ispred kapije zrelosti optočene biserima.“

Samim tim, ja nikako nisam ciljna grupa knjige – i baš zato sam morala da gvirnem. Palo mi je na pamet da za nesigurnosti koje ja tek počinjem da slutim (mamurluci mi teže padaju, ne mogu više tako lako da skinem ta dva kilograma viška) žene (koje čine klub „prave žene“ čiji član nikako da postanem) mora da imaju čarobno rešenje.

Moju radoznalost je nadahnula činjenica da na Instagramu pratim otkačenu i jedinstvenu brend ambasadorku nonšalantne francuske lepote Karolin de Megre, jednu od autorki ove knjige. Sa svojim zaštitnim znakom – razbarušenim šiškama – i all that jazz, pomalo rokenrol, ali nimalo zastarelom pojavom, ispucalim glasom i veličanstvenim osmehom, za mene je jedna od onih žena koje žive po svojim hrabrim pravilima i ne prezaju kako od suda društva tako ni od muških pogleda i svih surovih žena koje su najgore prema drugim ženama. Štaviše, Karolin je ambasadorka kuće Šanel od 2012. godine i podržava napredak žena širom sveta kroz neprofitnu organizaciju CARE.

Pošto volim prethodnu knjigu koju su zajedno napisale Karolin de Megre, Sofi Mas, An Berest i Odri Duan „Kako biti Parižanka“, znala sam da me i u ovoj očekuje mnogo šarmantno upakovanog humora. Ništa od ostalog nisam mogla da znam, po prirodi stvari. I to je ono što me je ova knjiga naučila:

Da je sreća disciplina. Ona zavisi od tebe.

Da je bolje imati haotičan nego dosadan život.

Da nekadašnje telo na fotografijama iz mladosti kasnije izgleda uvredljivo mlado, ali da to isto telo u tim istim godinama može da obezbedi mnogo više zadovoljstva nego ranije – jer sada znaš šta hoćeš i ne plašiš se da to kažeš.

Da ću konačno jednom prevazići i neuzvraćenu ljubav i izuzetnu usamljenost i prestanak pušenja.

Sve je u stavu, a ne u zategnutosti kože. Sloboda i radost su odlike važne baš koliko i čvrste butine.

Jedna čaša dobrog vina je bolja od nekoliko čašica loše votke.

Da dobro pogledam svoju majku. Obratim pažnju na njene nedostatke i sprečim ih kod sebe.

Francuskinja ne pokušava da izgleda kao da joj je dvadeset, već kao da je deset godina mlađa nego što jeste.

Odrasli su samo deca sa odećom, šminkom i frizurama odraslih. Zrelost je uvek korak dalje. Mogu da ostavim odrastanje za sutra.

Rekli su ti da će se s godinama promeniti, ali nije da i dalje čezneš za lošim momcima – iako sad znaš kako da ih izbegneš.

Čini ti se da živiš najbolje godine punim plućima, a svesna si da samo radiš ono što želiš.

Da kada se budem osvrnula, osećaću se glupo zato što sam toliko godina trpela neudobnost. Borim se za jednakost polova na toliko polja u životu, ali ta borba prestaje na vratima mog ormana. (Ili kao što bi autorke rekle: „Bol je modni dodatak. Kad ljudi pitaju: „U čemu je tajna tvoje lepote?“, niko neće da odgovori: „Ma prosto je, samo podvrgavam sebe mukama.“ Ali to je tačno. Uradila si to nebrojeno puta. Suknja ti je bila preuska pa si prestala da jedeš. Moraš da prilagođavaš broj odeće svom telu, a ne obrnuto. Nekad si se gušila da bi nosila rolku kad joj nije bilo vreme. Da ne pominjemo tange koje su te sekle kao žileti. S biološkog stanovišta moguće je da žene lošim izborom odeće skrate sebi život nekoliko godina.“)

Starenje je unapred izgubljeni rat i zato ga ne treba voditi. „Zato što broj hormona kod muškaraca opada s godinama, ali njihova tela nikad ne prestaju potpuno da ih proizvode. S druge strane, ženski hormoni naposletku sasvim nestanu, dožive pravi slom kao točak koji se jedno vreme kotrlja pre nego što padne. Zaključak: Majka priroda je kučka, a verovatno i ženomrziteljka. Nije se potrudila da pripazi na svoju vrstu. A rat protiv protoka vremena se ne vodi, prirodno, izjednačenim naoružanjem.“

Na kraju, kao što moja prva rečenica implicira, godine su samo igra brojki. Ili kao što autorke kažu citirajući Džordža Bernsa: „Ne možeš da izbegneš starenje, ali ne moraš da ostariš.“

Autorka teksta: Nevena Milojević