Šta je navelo Martela da napiše „Pijev život?
Nakon izlaska njegovog međunarodnog bestelera, ovo pitanje je bilo svakome na vrhu jezika. Tokom intervjua, pojavljivanja u bibliotekama, univerzitetima i knjižarama, kao i tokom ćaskanja na internetu i blogovima, Martel je diskutovao o svojim uticajima, izvorima inspiracije i o teškom radu utrošenom tokom pretvaranja začetka u punokrvni roman.
Martel je vodio beleške dok je stvarao, pa se iz njih može saznati koje su knjige uticale na njega, o putovanju oko sveta koje ga je inspirisalo i o napornom radu pretvaranja tog iskustva u reči. Priča u pozadini stvaranja knjige pokazuje Martelov duboko filozofski um, radoznao duh i poetsku imaginaciju.
Uticaj
Martel se priseća prve varnice inspiracije za ovaj roman; slučajni susret iz 1990. Jasno se seća da je pročitao prikaz knjige „Max and the Cats“ portugalskog autora Moasira Skliar, koja je tada izašla iz štampe. Kritičaru, poznatom američkom piscu Džonu Apdajku, ovaj portugalski roman se nije naročito dopao. Njegov prikaz je pokopao knjigu.
Apdajk je u svoj prikaz uključio i generalni opis zapleta. Skliarov roman prati Maksa, dvadesetjednogodišnjeg jevrejskog momka. Maks je zbog afere sa udatom ženom u Berlinu 1933. primoran da beži iz zemlje i ukrcava se na brod za Brazil. Ali kada brod potone u Atlantskom okeanu, Maks završava u spasilačkom čamcu sa panterom.
Apdajkov negativni prikaz nije inspirisao Martela da pročita roman. Ono što ga je zainteresovalo bila je njegova premisa, jezgro priče, njegov zaplet. Bio je prelepo jednostavan, zaokružen i neodoljiv. Martel ga nikada nije pročitao, ali njegova centralna ideja mu je ostala u glavi.
Inspiracija
Sa 33 godine, upao je u preuranjenu krizu srednjih godina. Njegova prva dva romana se nisu proslavila. Seća se tog perioda života kao intezivne borbe, prepune nemira i potištenosti.
U glavi je imao ideju za istorijski roman, smešten u Portugal 1939. godine. Ali, blokada ga je nadvladala. Ideja je izbledela i dezintegrisala se u gomili zgužvanih beleški. Rukopis je delovao suvo, i kao na silu isceđen, „beživotni i razvučeni konstrukt.“ U belešci autora, Martel piše, „To otkriće je pogubno za dušu, verujte mi.“
Otkrovenje
Smešno je kako život ponekad krene u neočekivanom smeru. Martel je 1997. godine otišao u Indiju u potrazi za inspiracijom. Besciljno je lutao širom zemlje.
Sa brda Matherana, malog grada izvan Bombaja, posetiocima se pruža neverovatan pogled. Sa železničke stanice može se videti veliki grad u svojoj veličanstvenosti, okružen ravnicama.
Martel se sa zadovoljstvom priseća vremena provedenog u Bombaju (grad je promenio ime u Mumbai 1995. godine, ali ga Martel još uvek zove starim imenom). Možda je to bio kulturološki šok. Ili možda neverovatna lepota zemlje i ljudi. Iskustvo putovanja kroz Indiju sa rancem na leđima sigurno je promenilo Martela. Nateralo ga je da se suoči sa zapadnjačkim vaspitanjem: religija, životinje, porodica i zajednica bili su mu dostupni.
U suprotnosti sa njegovim sekularnim, kapitalističkim vaspitanjem u Kanadi, Martel je došao u kontakt sa potpuno drugačijim pogledom na život. Indijsko društvo i religija otvorili su mu oči na ogromnu kulturnu vrednost umetnosti, političku važnost državljanstva i, iznad svega, emotivnu i duhovnu vrednost religije.
Izvor: study.com
Prevod: Miloš Vulikić
