Šta je džez poezija?
Ova umetnička forma doživela je procvat pedesetih godina prošlog veka, kada su pesnici i muzičari bili jedni drugima nadahnuće za dostizanje novih visina. Zašto se čini da su poezija i džez toliko povezani – toliko da neki opisuju „džez poeziju“ kao posebnu umetničku formu?
Foto: Pixabay
Možda će nam pomoći da krenemo od definicije. Džez poezija može biti poezija koja je isključivo o džezu ili može preuzeti strukturu iz ritmova ove muzike. Pošto je definicija ove forme toliko rastegljiva, objašnjava muzičar i muzikolog Hao Huang, različiti pesnici poput „Džeka Keruaka i Maje Anđelou oprobali su se u pisanju džez poezije i često eksperimentisali sa džez muzičkom pratnjom tokom predstavljanja svoje poezije, sa različitim stepenom sinergije i uspešnosti.“
Koren džez muzike je u afro-američkim zajednicama. Po Huangovim rečima: „Džez poezija aludira na iskustvo života crnaca u Americi, isto kao i džez“.
Odnos između poezije i džeza doveo je nekih fascinantnih saradnji. Kako to opisuje pesnik i teoretičar književnosti Bari Volenstin, džez poezija se dešava „kada se ove dve umetnosti fizički kombinuju, kada pesnici, koristeći muziku na sceni ili na snimku, spoje jezik i muziku u visoko-personalizovanu sinergiju“.
Zahvaljujući ovakvom mešanju formi dobili smo dela poput „Scenes in the City“ (1959) Čarlsa Mingusa, pesmu od skoro dvanaest minuta u kojoj Mingusov bend prati naratora Melvina Stjuarta dok ovaj recituje pesmu Lonija Eldersa i Lengstona Hjuza o životu, muzici i modernom gradskom životu. Hjuzu, naravno, džez nije bio stran. Kako ističe Huang, njegova dela su oduvek bila nadahnuta energijom džeza, a proveo je i mnogo vremena u džez klubovima. Snimio je i svoj album poezije uz džez pratnju, „Weary Blues“, 1958. godine.
Naravno, piše Huang, iako su joj koreni u životu crnaca, džez poezija se odomaćila i u drugim krugovima. Jedan od osnivača bitnika, Džek Keruak, sarađivao je sa džez muzičarima i snimio dva albuma pedesetih godina. Kenet Pačen bio je još jedan od mnogih pesnika koji su „gravitirali džez ritmovima i jeziku džeza“, kaže Volenstin. Pačen je krajem pedesetih objavio albume u kojima je kombinovao poeziju sa muzikom. Kako piše Volenstin: „Svesna saradnja između poezije i džeza doživela je procvat pedesetih godina“, ali ova kombinacija će se koristiti i dugo nakon tog perioda, u delima umetnika poput Gila Skot-Herona i pesnika zajednički nazvanim „Poslednji pesnici“ tokom sedamdesetih; Amiri Baraka, koji je snimio nekoliko albuma, među kojima je i jedan za Black Forum diskografske kuće Motown 1972; kao i pesnikinje Džejn Kortez, koja je izdala nekoliko albuma, među kojima je i jedan sa basistom Ričardom Dejvisom 1974.
Iako se džez poezija javlja u raznim oblicima, njena suština je verovatno u pristupu, u tome kako pesnik čuje muziku i pretvara je u poeziju. Ili u tome kako muzičari beleže stihove, a onda ih pretvaraju u zvuk. Lengston Hjuz je jednom rekao: „Probao sam da pišem poeziju kao pesme koje koje su pevali u crnačkoj četvrti... [pesme koje] su imale ritam ljudi koji se ne predaju“.
Autor: Ašonta Džekson
Izvor: daily.jstor.org
Prevod: Borivoje Dožudić
