Srđan Dragojević o „Paši“: Priča „veća od života“
Zašto je roman „Paša“ balkanski ali i feministički vestern i kako se njegovi junaci bore za slobodu, otkriva nam pisac i reditelj Srđan Dragojević.
Sa ovim likovima i ovom temom „prijateljstvo“ traje četvrt veka, i kada sam shvatio da verovatno nikada neću snimiti film po toj fascinantnoj priči, odlučio sam se za roman. I, iskreno, sada mi nije žao. Čini mi se da je roman možda i bolji nego što bi film bio, rekao nam je reditelj, scenarista i pisac Srđan Dragojević, pričajući o novoj knjizi „Paša“, satiričnom i duhovitom romanu, protkanom istorijskim faktima, u kojem su glavni junaci crnogorski knjaz Nikola Petrović i Osman-paša, turski vojskovođa.
Šta najbolje oslikava neobično (ne)prijateljstvo knjaza Nikole i zarobljenog Osman-paše?
Osman-paša i budući crnogorski knjaz studiraju zajedno u Parizu, tu se upoznaju i postaju najbolji prijatelji. Oni dele taj osećaj koji je realan i mnogi od nas smo ga, živeći i radeći u inostranstvu, imali – da nas gledaju sa nepoverenjem, čak i potcenjivački jer dolazimo sa „divljeg Balkana“. Svakako da ih je povezao taj status autsajdera sa kojim su morali da žive tokom četiri godine u „Gradu svetlosti“. To je taj kulturimperijalizam ili, čak, kulturfašizam, prisutan i danas i mnogima dobro poznat. Sve te diplomate iz Rusije, Austrougarke, Francuske i Engleske sa izvesnim potcenjivanjem gledaju na svoje domaćine, Crnogorce boraveći na Cetinju. To je i „imperijalizam mašte“ o kojem piše Vesna Goldsvorti kada govori o svim tim stereotipima koji postoje prema Balkanu i karakterima odavde. Ja koristim taj model, ali u negativu – namerno insistiram na predrasudama prema tim plemićima, diplomatama, špijunima, kapitalistima. Moj roman, moja pravila!
Osim što je balkanski vestern, kažete da je roman i feministički. Šta donosi Elizabet Atkins, britanska novinarka u koju se zaljubljuju Vaši junaci?
Elizabet Atkins je sifražetkinja svog doba, ali i feministkinja modernog. Ona ima nešto i od karaktera Modesti Blejz. Odnos koji Elizabet ima sa Pašom i Nikolom podseća malo na ljubavni trougao Trifoovog filma „Žil i Džim“. Elizabet već ima ono što dva alfa mužjaka tek pokušavaju da steknu, a to je – sloboda. Dva zgodna mačo tipa su, uprkos svojim sabljama, oružju, pobedama i titulama – samo zarobljenici sopstvenih uloga. Zato je Elizabet za njih misterija, ona je žena koju ti muški atributi moći mnogo ne interesuju i kojima se ona, čak, i podsmeva. Zato Elizabet ne pobeđuje, kao muškarci, u dvoboju, već tako što menja pravila igre. Ima danas dosta feminističke literature u kojoj vam se muškarac zgadi; ja sam izabrao drugi put, primereniji mojoj prirodi i svetonazoru – da žena ima sopstvenu „agendu“ koja nije podređena „muškom narativu“.
Posebno mesto u romanu ima pokretanje telegrafa u Crnoj Gori. Mnogi stariji Crnogorci se boje misleći da je u pitanju crna magija. Ispod cele priče je i metafora o tranziciji, o promenama koje su nemilosrdne, o dolazećem kapitalizmu i novom svetu…
Crnogorci su u mom romanu postavljeni onako kako su ih videli francuski filozofi Žan Žak Ruso ili Montenj – „plemeniti divljaci“. Civilizacija, sa svim negativnim aspektima, kapitalizam, banke, osiguravajuća društva, automatsko oružje stiže u Crnu Goru koja živi po pravilima srednjeg veka gde obraz i čast znače mnogo. Prema viđenju Rusoa, civilizacija donosi pohlepu, nasilje i nejednakost, dok „divljak“ živi u harmoniji sa prirodom i sopstvenom savešću. Tako da su Crnogorci unekoliko i romantizovani u romanu, te mislim da će im se „Paša“ dopasti. Naravno, ja se i šalim na njihov račun, ali Crnogorci su narod sa možda najboljim smislom za humor na svetu, pa verujem da neće zameriti. I knjaz Nikola je romantizovan. Istorijski, on je više nalik na današnje političare, veoma sklon autoritarnom pogledu na svet i korupciji, ali ja sam te aspekte zaobišao praveći priču koja je „veća od života“ kao što je i klasični vestern ali, na određeni način, i „antivestern“.
Spremate i treći roman, pišete i dečje knjige. Osećate li se sad, pored toga što ste vrsan reditelj i scenarista, kao pisac?
Ma ne znam. Nisam snimio dramski kadar šest godina. Jasni su vam razlozi, da ne ulazim u njih. Ne sećam se da li se prvo kaže ton ili kamera. Kada počnem novi film početkom avgusta, po priči Rumene Bužarovske „Osmi mart“, videću da li sam još uvek reditelj. No pisac sam uvek bio. Oko toga nemam dileme. Samo nisam imao dovoljno hrabrosti i samopouzdanja da napišem roman.
Autor: Mona Cukić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 63
