Srđan Dragojević: Biti umetnik je često bolno i deprimirajuće, ali neophodno

Ako pogledate top-listu najčitanijih knjiga izdavačke kuće Laguna, videćete da prvo mesto već neko vreme suvereno drži roman „Paša“, a negde oko desetog se „vrti“ i „Lajk“, objavljen pre pola godine, pa polako gubi visoke pozicije na istoj listi, koje je donedavno držao. Zajedničko ovim romanima je njihov autor Srđan Dragojević, naš proslavljeni filmski reditelj, čiji su filmovi „Mi nismo anđeli“, „Lepa sela lepo gore“ i „Rane“ obeležili davne i turobne devedesete godine prošlog veka, a u novom smo ga upoznali u jednom novom stilu s nastavkom „Anđela“, a zatim i naslovima „Sveti Georgije ubiva aždahu“, „Atomski zdesna“i „Nebesa“. Prenosimo vam deo razgovora Srđana Dragojevića za Radar.

Foto: Laguna

Baš tog dana prošle nedelje, kada smo razgovarali, Dragojević je Laguni predao rukopis trećeg romana. Predao je već ranije i rukopis knjige za decu „Vuk koji nosi lampu“, koja će biti njegova četvrta u tom žanru, i na njoj sada radi ilustrator. Na sve to početkom avgusta počinje snimanje novog filma „Osmi mart“ po romanu Rumene Bužarovske, a nakon toga i film „Mliječni zubi“, po pričama Lane Bastašić. Ipak, aktuelni roman „Paša“ specifičan je po svemu. Istorijski vestern, smešten u 19. vek, u predele ruralne Crne Gore, usred „malog nesporazuma“ s tadašnjim osmanlijskim vođama.

„Veoma sam ponosan na ‘Pašu’, imam, čak, osećaj da je ovo nešto najbolje što sam stvorio, uključujući tu i moje filmove, one koje ljudi najviše cene“, kaže Dragojević na našu konstataciju da je u pitanju roman koji stilski dosta odudara od prethodnog „Lajka“. „Majka mi je rekla, impresionirana: ’O, kako si unapredio svoj stil za tako kratko vreme.’ Realno, svakom ’mladom’ piscu imponuje takav komentar, mada, ‘Paša’ je zahtevao jedan drugačiji stil pripovedanja, sasvim drugačiji od onog u ’Lajku’, koji se bavi fenomenom društvenih mreža i influensera i u drugom je žanrovskom ključu. ’Paša’ je zahtevao stil pikarskog romana, istovremeno pomalo pompezan, ali i s otvorenom autoironijom prema njemu, kako bi svet Crne Gore opisivao meta-pikarskim manirom ili stilom komične ironije. I zato ’Paša’ dobro funkcioniše, mada čitalac samo intuitivno ’kapira’ o čemu je reč, i možda ima asocijaciju na ’Tri musketara’ ili ’Grofa Monte Krista’ dok čita roman.“

Dok sam čitao, primetio sam mnogo poveznica s današnjim vremenom, posebno na društveno-političkom planu. Da li nam zapravo ovakve priče više govore o nama samima i o onome što živimo danas?

Kako da ne. Pozornica na kojoj se roman događa, neposredno pred Berlinski kongres, dosta podseća na ovo vreme. Mali narod na milost i nemilost velikih sila, sve nam je to poznato, zar ne? Osim toga, kneževina u planinama, u koju dolazi telegraf, dinamit, nude se krediti, stiže kapitalizam. I to je neki deja vu, jelda? Sve smo to prošli i kroz sve to prolazimo, evo, četvrta decenija. Plus, pitanje obraza, časti, nekih obrazaca srednjeg veka koji iščezavaju sa dolaskom „civilizacije“. Ti Crnogorci jesu, donekle, „plemeniti divljaci“ ali ne pežorativno, već kako su ih opisivali Ruso i Montenj, s divljenjem. Moje je srce na njihovoj strani, nakon svega kroz šta sam prošao, živeći i nekoliko godina u središtu modernog feudalnog kapitalizma, ali i ovde u robovlasničkoj, pseudokapitalističkoj diktaturi.

Iako na kraju navodite reference iz filmova i pop kulture, da li ste možda vizualizovali neke likove s naše javne scene, koji bi odgovarali karakterima likova o kojima ste pisali?

Zatekli ste me ovim pitanjem. Okej, možda je baron Fon Hatorf, prevarant koji Crnogorcima donosi dinamit namenjen „ribolovu“, sličan ovim zetovima Donalda Trampa, šta li su? I arapskim investitorima. Pa ruski, austrougarski, francuski diplomati, valjda su nalik ovim sadašnjim što ih Aleksandar Vučić vodi na vino kod sebe, pa odu, srećni, tvrdeći da je Srbija uzoran kandidat za EU. Ali pretežno sada „džeziram“ i tražim naknadne analogije, nisu mi ti, veselnici, uopšte padali na pamet dok sam pisao roman. No, složićeš se, sličnost jeste fascinantna.

Koliko je bilo teško – ili nije bilo – prebaciti se sa jedne urbane priče iz „Lajka“ u epohu?

Ni najmanje. „Paša“ je, u izvesnom smislu, moderan kao i „Lajk“. Ja sam i u filmovima voleo da se poigravam obrascima žanra, volim i žanr kinematografiju, podjednako koliko i arthaus. Isto se odnosi i na literaturu. Veliki sam ljubitelj naučne fantastike, još od detinjstva. Volim i horor žanr, u mojoj porodici horor žanr ima kultni status, sve mora da se vidi. To je valjda taj eklekticizam, raznovrsnost ukusa koji gajim kroz čitav život, koji opet potiče od stanovišta da je život zabavna i ne tako ozbiljna pojava. Tako tretiram i sebe, ali i ono čime se bavim. Reč koju najviše volim je „nepretenciozno“. Sve se stvari na svetu mogu saopštiti i na komplikovan, pretenciozan način. Ali i na ovaj drugi.

Vrlo ste produktivni u pisanju. Da li je to Vaša autorska kompenzacija za snimanje filmova?

Mislite, kako to da u romanima nisam zahvalio Vučiću što mi je zabranjeno čak i da radim reklame, kako mi oni poručuju, „za WC papir“ pa sam se posvetio pisanju? Iako diktator veruje da je za sve zaslužan, pa i za to što smo ispali sa Svetskog prvenstva u fudbalu, ovde njegovih zasluga nema. Naime, ja se pisanjem bavim najmanje deceniju pre no što sam snimio prvi filmski kadar. Treći roman je naučnofantastični. Baš sam ga juče predao urednici u Laguni, skrativši ga s preambicioznih 430 strana na tečnih i zabavnih 310. Morao sam da se, teška srca, lišim svih svojih „gikovština“ o kvantnoj fizici i „teoriji struna“. Ostala je akcija i šega, na polzu malo šireg čitateljstva. I sada ova dva romana se divno prodaju. Tri knjige za decu se odlično prodaju. Mogu od toga da plaćam račune, skromno preživim. Imam to zadovoljstvo da svakom SNS-ovcu kažem – M’rš, stoko! I da okončam diskusiju. Oni mene „mrze kao Nemca“, ja njih „mrzim kao Nemce, ali kao one, zajeb….e, esesovce“. I lepo je kada se ljudi razumeju. Važno je to za kohabitaciju.

Kako je došlo do toga da kinematografija, koja je do pre godinu dana bila nešto u šta se vlast klela kao najveći adut, predstavljala je ličnom kartom na evropskoj pa i svetskoj sceni, postane neprijatelj broj 1? Vrlo često javno komentarišete odnos vlasti prema kinematografiji, da ne kažem osvetu, ali čini se da će ova kriza na duge staze da se reflektuje na srpski film?

Pa, nije se baš klela. Više su lagali kao kućni ljubimci koji kažu „vau“ pogotovo vezano za subvencije stranim filmovima koji su se snimali ovde. To su, izlišno je reći, ćaci producenti. Reč je o milionima evra subvencija koji su, zatim dodavali na skroman fond za domaći film i pričali, u svom montipajtonovsko-staljinističkom maniru o stotinama procenata povećanja. Svega je tu bilo, komičnog. Dovedu Džonija Depa, natakare ga pored Vučića, sevnu blicevi, pa posle izmišljaju da se neki animirani film s papagajima, gde Dep daje glas, animira ovde, a zapravo zaposle tri animatora a prijave dvesta, da bi ukrali pet miliona evra. Potemkinova sela, kao i sve što rade. Ako je to ta zakletva u kinematografiju, potpuno ste u pravu! „Osveta?“ Njima je sve osveta. U venama im pliva osveta. Srce im kuca jače kada mogu da se osvete. Valjda u osveti nalaze i izvesnu seksualnu gratifikaciju. Biće sve to dobro za film, jednog dana.

Da li ste optimistični da će se Filmski centar Srbije resetovati i vratiti na ono što je nekada bio, posebno o pitanju konkursa i odnosa prema filmskim radnicima?

Optimista sam. Kad se ova kriminalna hobotnica raspadne, desiće se i to. Nakon pada „svinjske hunte“, neophodni su transparentni konkursi i za direktora Filmskog centra i potom za filmove, o kojima moraju odlučivati pre svega delegirani predstavnici filmskih asocijacija i udruženja. Ali, pre toga, u Upravnom odboru filmskog centra moraju da sede ljudi od struke i autoriteta, a ne oni koje biraju kreteni iz Vlade po principu „glumac, reci nešto smešno“. Dakle, Filmski centar prevashodno mora da ima autonomiju i bude Agencija, lišena statusa da zavisi od nekog, gore spomenutog kretena iz Vlade, koga će sad neko da moli da uplati namenjena sredstva za funkcionisanje ove institucije. A Filmski centar mora da ima sredstva i od RTS-a, od Ratela, od Državne lutrije i igara na sreću, ne samo iz budžeta za kulturu, koji opet mora da bude tri odsto, a ne ponižavajućih šest promila, kao što je sada.

Pišete i pripremate novi film, čije snimanje počinje uskoro. Kako uopšte uspevate da se koncentrišete na umetnost u okruženju u kome živimo?

To je dobro pitanje. Možda, za nekoga ko se bavi stvaralaštvom, ključno pitanje. Svako je stvaralaštvo i borba za integritet, dostojanstvo, normalnost. Mislim da sam tako preživeo devedesete. Pomogli su mi u tome „Mi nismo anđeli“, „Lepa sela“ i „Rane“. Bilo bi logičnije, ljudski, da sam sedeo i očajavao, pustivši da me progutaju ratovi, inflacija, sankcije, osećaj nemoći. Krenuo sam drugim putem i to mi je pomoglo da zadržim psihičko zdravlje. Ni sada nije drugačije. Možda je i teže, jer postoji ta dimna zavesa, oblanda tobožnje normalnosti. Vilhelm Rajh, čuveni psiholog, govorio je o fenomenu bolesnog društva kao o fabrici koja se pokvarila i počela da proizvodi škartove. Škartovi veruju da su vrhunski proizvod i nemaju moć da sagledaju sebe, van zidova fabrike. Umetnik mora da se iskrade iz „fabrike“ i da posmatra stvarnost objektivno. A to je često bolno i deprimirajuće. Ali neophodno. Umetnik nema pravo da kaže „samo radim svoj posao“. Ako to izgovori i prihvati taj svetonazor, pitanje je da li je i dalje umetnik.

Dobili ste sredstva za dva filma. Kad ih budete završili, kako će izgledati Vaša budućnost u srpskoj kinematografiji, s obzirom na Vaše konstantne kritike vlasti?

Ne, ne. Ja imam sredstva za tri filma! Najvažniji su „Škartovi“, to je završni deo moje trilogije s „Lepim selima“ i „Ranama“. Goranu Markoviću, Želimiru Žilniku i meni, koji smo dobili sredstva na regularnom konkursu, ukraden je novac uz asistenciju Jelene Trivan. I vratiće tih 30 miliona kad-tad. Makar morao na Kajmanska ostrva, da nađem te njihove ofšor račune. Dobro, ukrali su zbog Gorana Markovića, mog profesora i našeg najvećeg reditelja! Žilnik i ja smo tu kolateral. E sad, kako imam tri filma? Vučić bi rekao „dao sam mu toliko, a on se buni“. Prvo, ništa ti, golube, nisi dao, to su odlučile komisije na konkursima, sastavljene od relevantnih autorki i autora. Oni stalno prosipaju gebelsovske megalaži, kao što je nedavno o pedeset i tri nezavršena filma! I kada se dokaže da filmova kojima je rok za realizaciju istekao ima samo tri, javnost i dalje veruje u tu masnu laž jer su je plasirali više dana preko svih svojih medija. Meni je, priznaću, malo i bez veze da javnost opterećujem našim filmskim nedaćama, pored tolikih, mnogo ozbiljnijih primera nasilja, pljačke i korupcije! Ali, ukratko, za one strpljivije – mi na konkursu dobijemo između dvesta pedeset i četiristo hiljada evra, a nema filma bez milion.

Evo, moja producentkinja Biljana Prvanović je „poginula“ da konkuriše na brojnim fondovima u regionu i Evropi. Na jedanaest fondova je konkurisala, dobili smo u osam zemalja. Za „Paradu“ u šest, za „Nebesa“ u sedam. Sada, osam zemalja i nismo stigli do osamdeset procenata budžeta. Svi su smanjili subvencije za koprodukcije, ali svojim autorima već daju po milion evra, po filmu! I šta sada? Snimaćemo, naravno. Polustudentski, za 35 dana. Prvi sam film „Mi nismo anđeli“ snimao 45 dana, „Lepa sela“ 78 dana. J…. taj posao, mora biti zaključak. Nema tu kreacije više, samo muka. Nakon tri godine mukotrpnog konkurisanja. Da, meni je stalo i do drugog filma „Mliječni zubi“, po divnim pričama Lane Bastašić. Sedam priča o tome kako institucije uništavaju detinjstvo, od crkve, škole, države pa dalje. Za taj smo dobili 30 miliona dinara! Pogodilo se da su u slično vreme bila dva konkursa, za filmove za decu i ovaj, „regularni“. Ja uvek konkurišem na sve, nekad i s dva-tri scenarija, jer sam, uz Slobodana Šijana i Rašu Andrića, neko ko je najviše puta odbijen, blizu dvadeset. I ispostavilo se da se različitim komisijama sviđaju projekti, i „Osmi mart“ film za velike, i „Mliječni zubi“, film za male. Kada završimo snimanje „Osmog marta“, kreće ponovo konkurisanje na sve te fondove. Ma, Sizifov posao.

Koliko nam možete otkriti o filmu koji pripremate? Scenario je pisan po tekstu Rumene Bužarovske, što ga čini dodatno intrigantnim?

Ulazim uskoro u pripreme za film, počinjemo snimanje početkom avgusta. Iz nekog iracionalnog sujeverja ne bih da mnogo pričam o tome. Čuvam energiju za snimanje, ljubomorno. Ukratko, to je priča koja me jako inspiriše, prvi put mi je žena glavni junak i nju igra velika glumica Ksenija Marinković. Druga glavna uloga je Bojana Novaković, takođe divna umetnica, ali i osoba koja se toliko vatreno bori protiv Rio Tinta. Uprkos tome što su nas na jednom evropskom fondu odbili sa obrazloženjem „ne može sredovečni strejt muškarac da režira film o ženi“, mislim da ću uspeti. Uz veliki osećaj odgovornosti, naravno.

Često čujemo da smo zaslužili sve ovo što nam se danas dešava. Kao čovek koji je „živeo“ u epohi pišući „Pašu“, šta biste Vi rekli?

Ne, uopšte nismo zaslužili. Čujem i ja ovakvu ljutitu, laičku „dijagnozu“ i nije mi baš pravo. Niko ne zaslužuje sve ovo kroz šta smo mi prošli, počevši od Osme sednice Saveza komunista. Svuda oko nas postoje, na kvantnom nivou paralelno, i univerzumi gde su se stvari drugačije razvijale, istorija račvala u drugim pravcima. U tim svetovima žive građanke i građani koji su imali više sreće. Ali uopšte nije nemoguće da i ovaj naš, nesrećni univerzum, skrene u bolju budućnost. Ta budućnost je Evropska unija.

Napomena: izvornu verziju intervjua možete pročitati ovde.

Autor: Dragan Jovićević

Izvor: radar.nova.rs