Sofija Lundberj: Suze + smeh + zagrljaji = Ispunjen život

U razgovoru za Bukmarker povodom novog romana švedska bestseler autorka Sofija Lundberj otkrila je da je pišući „Jednačinu života“, ispisala ličnu priču o ljubavi, brizi i pokušaju da se neke stvari isprave pre nego što bude prekasno.

Foto: Viktor Fremling

Od trenutka kada smo se upoznali sa njenim pisanjem preko romana „Crveni adresar“, znali smo da je švedska autorka Sofija Lundberj jedna od onih čijim ćemo se romanima vraćati. Zato što piše o svakodnevnim temama, onim koje su nam važne, a to čini na topao i emotivan način, pružajući nam utehu i nadu onda kada je potrebno. I sama je takva – emotivna, topla i srdačna, u šta smo imali priliku i lično da se uverimo, kada je pre nekoliko godina bila u Beogradu kao Lagunina gošća na Sajmu knjiga.

Posle „Crvenog adresara“ usledile su divne priče u knjigama „Upitnik je pola srca“, „Hrast je i dalje tu“, „Kao pero na vetru“ i „Poslednje umetničko delo“. A sada čitamo „Jednačinu života“, roman koji je na mnogo načina najteža knjiga koju je do sada napisala – to je i istakla u završnoj reči knjige. Prvo, zato što matematika nije njen fah, a jedan od protagonista ovog romana je matematičar, a onda i zato što je Alchajmer, bolest od koje pati njen glavni junak, doživela izbliza, jer se njen otac od nje razboleo. I tako je nastala dirljiva i potresna priča o ocu na zalasku života i njegovoj ćerki, koja istražuje teme brige, pomirenja i dubokih slojeva života, često skrivenih i najbližima.

Kako je izgledao put od prve napisane rečenice do završetka ovog romana i šta je najvažnije što ste ovom pričom želeli da prenesete čitaocima?

Pisanje ove knjige teklo je uporedo sa mojim putovanjem gubitka oca. Na mnogo načina to je bilo izuzetno emotivno iskustvo. Kada sam napisala prvu rečenicu, on je još bio živ i mogla sam da ga pitam mnogo toga o životu sa Alchajmerom. Ti razgovori su nas zbližili i pomogli nam da prevaziđemo stare rane. U tom smislu, pisanje romana postalo je svojevrsna lična terapija – način da razumem i prihvatim izuzetno tešku situaciju. Istovremeno, želela sam da podsetim čitaoce da se iza svake dijagnoze krije ljudsko biće koje i dalje čezne da bude viđeno, voljeno i tretirano s dostojanstvom. Alchajmer postepeno oduzima sećanja, ali ne briše nečiju ljudskost.

Vaš otac je voleo brojeve (bio je bankar), a i Vaš sin ih voli. Na Vas je poseban utisak ostavila jedna rečenica iz razgovora unuka i dede – da matematika predstavlja ultimativnu lepotu. Kako je ta rečenica delovala na Vas kao umetnicu, koja lepotu pronalazi, pre svega, u rečima, i na koji način je uticala na pisanje ovog romana?

Ljudi su u mnogo čemu slični, a ipak svet doživljavaju i tumače na veoma različite načine. Oduvek sam verovala da naš svet postaje bogatiji kada se otvorimo za perspektive drugih ljudi. Kao piscu, možda mi najvažnija veština nije samo pisanje – jednako je važno da budem dobar slušalac. Kada neko opiše svet na način koji je potpuno drugačiji od mog, moja prva reakcija ponekad bude: „Ne, to ne može biti tačno.“ Ali ako ostanem radoznala umesto da to odbacim, često se dogodi nešto zanimljivo. Moja mašta krene u novom pravcu. Upravo to se dogodilo i ovde. Ja ne vidim matematiku onako kako je vide moj otac ili moj sin, ali slušajući njih, počela sam da razumem kako brojevi mogu predstavljati lepotu. Moj zadatak kao pisca nije bio da objasnim matematiku, već da kroz Džekove oči rečima učinim tu lepotu vidljivom.

U ovoj priči ima mnogo Vašeg iskustva. Mora li pisac da barem donekle unese svoje iskustvo u ono što piše ne bi li to bilo autentično?

Ne nužno. Mašta je najveće oruđe jednog pisca. Ipak, verujem da je veoma korisno da pisac ima bogato životno iskustvo, mnogo i lepih i teških trenutaka iz kojih može da crpi inspiraciju. Teško je, recimo, uverljivo pisati o poljupcu ako nikada niste poljubili nekoga. Naravno da je i to moguće, ali lično iskustvo emocijama često daje dodatni sloj istinitosti. Često se zateknem kako sam na neobičan način zahvalna za iskustva koja su mi u trenutku kada su se dogodila bila veoma teška. Čak i nešto neprijatno, poput udarca u lice, može biti korisno piscu. Znate kako se koža tada oseća, poznajete zujanje u ušima, trenutak zbunjenosti. Takve detalje nije lako izmisliti. U ovom slučaju imati oca obolelog od Alchajmerove bolesti bilo je najtužnije iskustvo u mom životu. Voleo bih da se nikada nije dogodilo. Ali iskreno, mislim da bez tog iskustva ne bih mogla da napišem ovaj roman.

Glavni junaci „Jednačine života“ su Džek i Malin, otac i ćerka. Džek je profesor matematike u poznim godinama, koji pokušava da sačuva svoja sećanja. Malin je samohrana majka jednog tinejdžera, koju, pored redovnog posla, nastupi sa bendom u kojem svira i peva čine istinski srećnom. Otac i ćerka nikada nisu bili bliski, drugačiji su toliko da se Malin ponekad pita kako je moguće da su u srodstvu. Šta to za njih znači?

Jedna od centralnih ideja romana jeste da su muzički i matematički talenat mnogo povezaniji nego što većina ljudi misli. Muzika i matematika duboko su isprepletene jer su osnovni gradivni elementi muzike – ritam, puls i visina tona – po svojoj prirodi matematički. Moja zamisao bila je da je Malin nasledila isti matematički um kao njen otac, ali da ga je izrazila na potpuno drugačiji način. Džek je pronalazio lepotu u brojevima, a Malin u muzici. Pošto su svet posmatrali kroz različita sočiva, proveli su veliki deo života uvereni da imaju vrlo malo zajedničkog. Kako se priča razvija, polako otkrivaju da su mnogo sličniji nego što su ikada mogli da zamisle. Provodeći vreme zajedno, počinju da razumeju jedno drugo, ali i same sebe, na nov način.

Malin dobija priliku da ponovo upozna svog oca kroz njegova sećanja, koja pronalaze put iz njegove glave i srca preko matematičkih formula. Koliko je to značajno za nju samu, ali i za njihov odnos?

Možda bi trebalo da razjasnim jedan detalj. Malin nikada ne upoznaje očeva sećanja kroz jednačine koje on ispisuje po zidu. Te jednačine ostaju misterija i nakon njegove smrti i niko ne uspeva da ih odgonetne – osim čitalaca romana.

Mislim da je to jedan od najtužnijih aspekata ove priče. Kada bi Malin samo znala više o životu svog oca dok je još bio živ. Često pretpostavljamo da ćemo uvek imati vremena da postavimo važna pitanja, sve dok jednog dana ne shvatimo da ga više nema. Za mene je ovaj roman i podsetnik na to koliko je važno da razgovaramo jedni s drugima dok još možemo. Naše živote, naše izbore, pa čak i naše mane oblikuju iskustva o kojima drugi ljudi često ne znaju ništa. Razumevanje nečije životne priče često je prvi korak ka razumevanju same osobe.

Vaš roman govori, između ostalog, i o tome da ponekad predugo čekamo da jedni drugima kažemo ono što je važno. Kolika je snaga reči koje dolaze u pravo vreme, koliko su oproštaj i pomirenje važne teme u Vašoj književnosti?

Reči su sve. Pišem da bih razumela. Svaki roman počinje pitanjem koje me intrigira ili nečim u životu što ne uspevam u potpunosti da shvatim. Jedna od najtužnijih stvari u ljudskom postojanju jeste spoznaja koliko smo krhki i koliko nesporazuma postoji među ljudima koji se vole. Toliko bola moglo bi da bude izbegnuto kada bismo se usudili da važne stvari kažemo malo ranije ili da pažljivije slušamo jedni druge. Zato se teme oproštaja i pomirenja tako često vraćaju u mojim romanima. Za mene to nisu samo književni motivi, već neke od najvažnijih stvari koje nas čine ljudima.

Džek pokušava da sačuva prošlost pre nego što nestane. Koliko nas naša sećanja zapravo određuju?

Verovatno zavisi od toga kakva ste osoba. Neki ljudi ne razmišljaju mnogo o prošlosti, dok je drugi nose sa sobom svakoga dana. Verovatno pripadam ovoj drugoj grupi. Često razmišljam o stvarima koje su se dogodile pre mnogo godina i o tome kako su oblikovale osobu kakva sam danas. Postoji određena tuga u spoznaji koliko su neka iskustva duboko uticala na vaš život. Istovremeno, ne verujem da nas određuju samo naša sećanja. Mi smo i način na koji volimo, način na koji se ophodimo prema drugim ljudima, navike koje smo izgradili i tragovi koje ostavljamo u ljudima oko sebe. To je jedno od pitanja koja sam želela da istražim u romanu: ako naša sećanja počnu da nestaju, da li sa njima nestaje i naša ljudskost? Mislim da ne.

Naslov romana je veoma simboličan. Kada biste morali da ispišete sopstvenu životnu jednačinu – koji bi činioci bili ključni?

Suze, svakako. Mnogo suza. Ne možete živeti ispunjen emocionalni život bez njih. Zato bi moja jednačina morala da sadrži brojeve za so i vodu. Zatim smeh, mnogo smeha, jedna duga talasna jednačina. Zagrljaji, poljupci, dodir kože o kožu. Trčanje, skijanje, vožnja planinskog bicikla – nešto što bi uhvatilo brzinu i osećaj vetra u kosi. I mislim da bi se moja jednačina završila velikim pljuskom vode: skokom sa litice jednog prelepog letnjeg dana.

Šta Vam je u ovom životnom trenutku najvažnije u književnosti koju čitate?

Trudim se da biram književnost iz svih krajeva sveta. Čitanje je jedan od najboljih načina da se među ljudima stvori razumevanje. To je najlepši način putovanja – ne samo kroz zemlje, već i kroz tuđe živote i srca.

Autor: Maja Šarić Vlaović

Izvor: časopis Bukmarker, br. 67