Sofija Lundberj odgovara na pitanja o svom debitantskom romanu „Crveni adresar“

Sofija Lundberj je novinarka i bivša urednica novina. Njen debitantski roman, „Crveni adresar“, objavljen je u 33 zemlje širom sveta.

Foto: ©Viktor Fremling

Da li ste oduvek želeli da se bavite pisanjem?

Da. Od kada znam za sebe. Odrasla sam u domaćinstvu u kom knjige nisu bile prisutne jer moji roditelji nisu čitali. Ipak, oduvek sam osećala neku bliskost prema književnosti. Naučila sam da čitam pre nego što sam pošla u školu. Obožavala sam biblioteku i knjižare. Imala sam običaj da čitam, sedeći na podovima njihovih prostorija, sve dok me ne izbace. Sećam se da sam jako mlada čitala autore poput Dostojevskog, Hemingveja, Stajnbeka i Grejema Grina.

Knjiga „Crveni adresar“ inspirisana je adresarom koji je imala vaša baba-tetka. Ali niste odmah počeli da pišete o njemu kada ste ga pronašli. Šta je to što vas je naposletku nagnalo da o tome napišete priču?

Moja Doris – moja baba-tetka koja se stvarno zvala Doris – bila je moja najbolja prijateljica dok sam odrastala. Ona je brinula o meni i pružala mi je mnogo ljubavi i pažnje. Kada je umrla, pronašla sam njen adresar, skriven među ostalim stvarima koje su se nalazile u njenom hodniku. Mnoga imena njenih prijatelja su bila precrtana, pored kojih je bilo dopisano „mrtav/a“. Uzdrmala me je pomisao na to koliko li je samo morala biti usamljena.

Njena smrt mi je veoma teško pala zato što smo bile izuzetno bliske. Jednostavno, nisam mogla da prestanem da razmišljam o njenom adresaru i osećanju koji mi je izazvao. Prošlo je mnogo godina dok mi na pamet nije pala misao da bih mogla o tome da napišem roman. Ta ideja je iziskivala dosta razmišljanja i za taj proces je bilo potrebno vreme.

U knjizi, Doris prepoznaje talenat kod svoje unuke Dženi i podstiče je da se bavi pisanjem. Da li vas je vaša Doris isto tako podsticala da pišete?

Često sam provodila vikende u njenoj kući i tada bi mi pričala priče iz svog detinjstva. Bila je izvanredan pripovedač – nije mi čitala mnogo knjiga, samo bi se otvorila i pričala mi priče koje joj leže na duši i u sećanju.

Volela bih da je mogla da primeti moj talenat i da me tera da ga koristim, ali nije bilo tako. Međutim, za rođendan mi je uvek poklanjala knjige. Znala je šta zaista volim.

Danas, u ovom digitalnom dobu, nemamo običaj da koristimo adresare. Šta mislite o tome? Da li se u ljudima gubi nostalgija za prošlim vremenima?

Mislim da danas možemo da saznamo mnogo toga o ljudima iz naše prošlosti. Povezani smo društvenim mrežama i često imamo upliv u živote bivših ljubavi i nekadašnjih prijatelja. Možda je tačno da to ubija romantiku. Ali život i dalje ume da bude prožet bolom i ume da probudi emocije. Baš sam nedavno izgubila prijatelja. I dalje se nalazi među mojim prijateljima na Fejsbuku, a ponekad posetim njegov profil na Instagramu samo da bih videla njegov osmeh. On će se uvek nalaziti na stranicama knjige na kojima je ispisan moj život. Uvek će postojati neki mali krug ljudi koji će u vama probuditi posebne emocije.

Doris, junakinja romana, poseduje računar koji ume vešto da koristi. Da li je to bio slučaj i sa vašom Doris?

Bila je širokih shvatanja i veoma bistra žena. Kada sam bila mala, bila je jedina žena u porodici koja je bila zaposlena. Da je danas živa, sigurno bi bila digitalno pismena.

Da li postoji neka rečenica u knjizi koja vam najviše znači?

Poslednja rečenica: „Jeste li voleli dovoljno?“ Verujem da je ta rečenica izuzetno važna; život je previše kratak da ne bismo voleli. Svetu je svakako potrebno više ljubavi.

Zašto ste se odlučili da glavna junakinja ima 96 godina?

Želala sam da ukažem na to da stare osobe imaju mnogo toga da iskažu, kao i količinu mudrosti koje poseduju.

Ono što me najviše ispunjava jesu reakcije čitalaca koji mi pišu da čim pročitaju knjigu stupaju u kontakt sa starijim članom svoje porodice. Saznanje da moja knjiga zbližava ljude mi ispunjava srce toplinom.

Da li mislite da je važno da razgovaramo sa starijima? Šta možemo naučiti od njih?

Mnogi stari ljudi su vodili uzbudljive živote. Ako upitate nekog svog starijeg člana porodice da vam priča o svojoj mladosti, velika je verovatnoća da će vas povesti u pravu avanturu. Možda se neće sećati šta je juče bilo, ali stara sećanja se jako teško gube, čak i kad nam pamćenje podbaci.

Izvor: bookbrowse.com

Prevod: Aleksandra Branković