Zbirka tekstova različitih karakteristika (novinarskih zabeleški, fragmenata romana, intervjua, svedočenja) sačinjava „Šnit“, koji nam podrobno govori o boravku dizajnera i krojača nacionalsocijalističkih uniformi Huga Bosa u Srbiji sa zaduženjem da napravi i uniforme ustaša, tog balkanskog ekvivalenta nacionalsocijalistima. Pojavljuju se i drugi likovi koji upotpunjuju siže (radnju koja varira u više verzija): jedan nevidljiv čovek (partizan), ljubavnici, novinari… Na početku smo Drugog svetskog rata.

„Vreme rata je inače zgodno za modu, jer je moguće nametnuti dobar ukus milionima. Noseći moje uniforme, ogroman broj ljudi automatski pokazuje dobar ukus.“

Marojević ima primetan talenat za ironiju. Kao i za to da nas zasmeje čak i u najneprikladnijem trenutku, jer, naravno, smejemo se, ali odmah zatim osetimo grižu savesti. Čemu se smejemo? Surovost, besmisao, bespoštedni humor i transideološka pozicija (kako Marojević definiše svoju poziciju pripovedača) sprečavaju da smestimo ovaj roman na udobnu i bezbrižnu teritoriju i da ga lako etiketiramo.

„Rat ima prednosti, ali je, makar ovde, sa ratom opao nivo novinstva. Ljudi su osiromašili, a pisanje je najjeftiniji oblik stvaranja. Kažem stvaranja, jer listovi objavljuju dosta napisa bližih književnosti nego kakvom novinskom žanru. Ali mene ne čude književne ambicije novinara: prozni tekst je uvek oblik na razmeđi novinskog napisa i bajke. Ja izbegavam da pišem prozu jer ne volim bajke.”

Autor: Veronika Nijeto
Izvor: rumiarlabiblioteca.blogspot.com