„Služba“ – Istinski vredna i osvežavajuća knjiga
Tokom protekle dve decenije imali smo priliku da pročitamo više desetina knjiga memoara koji su potekli iz pera visokih državnih velikodostojnika, kao i mnogih visokih činovnika srpske države. Memoarska forma postala je, po uzoru na zapadne demokratije, toliko popularna da su pisali i objavljivali gotovo svi: od najbogatijeg Srbina, upravnika najvećeg beogradskog zatvora, do medijski najprominentnijih kriminalaca i gostiju rijaliti programa. Pisala su, ako me sećanje ne vara, i trojica visokih funkcionera nacionalne službe bezednosti BIA. Jedan direktor i dva zamenika direktora. Direktor je pokazao izvesni talenat pa je posle nastavio da piše. Od njega smo čuli, takav je i naslov dao jednoj svojoj knjizi, da Udba može biti i smešna. Stariji zamenik direktora pisao je u duhu novina sa kojima je u raznim prilikama sarađivao, pa je u našu memoaristiku uveo i jedan novi izraz, istina više povezan sa poslom kriminalističke policije – „sačekuša“.
Memoari Gorana Živaljevića sa pravom nose naslov „Služba“. Baš kao što je Borislav Mihailovi Mihiz napisao sopstvenu autobiografiju opisujući svoje prijatelje i savremenike, tako je i Živaljević pišući o službi u kojoj je proveo radni vek pisao i o sebi i obrnuto.
Razume se, reč je o žanru koji je po definiciji centritran na pisca i subjektivan. Drugačije bi autor izašao iz žanra. Ipak, pored očekivano zanimljivog sadržaja, lepog stila i otmene rečenice, izvesne autoironične distance koja tekst čini još dopadljivijim, skrenuo bih pažnju čitalaca na segment koji smatram najdragocenijim autorovim dostignućem. Reč je o značajnom delu rukopisa koji je posvećen sećanjima autora na službovanje u Bosni i Hercegovini, Republici Hrvatskoj i ondašnjoj Republici Makedoniji. Pred čitaocem tu se otvara svet koji bez obzira na hiljade novinskih članaka, bujice televizijskih vesti i velikih pojedinačnih subjektivnih predznanja, ipak za našu javnost predstavlja nepoznatu zemlju.
Živaljević jasno, detaljno i minuciozno predstavlja složene političke, etatističke i sociološke procese u ovim zemljama, baš kao i zamršenu i komplikovanu političku i diplomatsku borbu koja nije, a to jasno izlazi iz njegove argumentovane analize, neugašeni nerv ratova i kriza iz devedesetih godina. Srbija i srpski narod, posebno zagraničan koji živi širom bivše Jugoslavije, bez svake sumnje je meta političke, bezbednosne, kulturne i diplomatske agresije. Ova činjenica nema veze ni sa Miloševićem, ni sa Karadžićem, ali je činjenica da su srpske greške postojale i da su situaciju u većini prilika učinile još težom i složenijom, a građane Srbije u većoj meri podeljene. Ovako će biti dok srpski narod u Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji bude postojao, dok te, često, nove nacije ne budu u potpunosti izgrađene i afirmisane, ili dok se ne promeni odnos snaga u svetu uspostavljen 1989. i potvrđen tokom prethodnih decenija. Promene su – to nameću i nenametljivi i u priličnoj meri (osim kada piše o Jovici Stanišiću) neutralni Živaljevićevi memoari – nephodne i srpskom društvu i državi.
Zanimljive procese i događaje, kojima je bio svedok, autor predstavlja nepretenciozno, uz mnogo ograda, nastojeći da ih utemelji na čvrstim i nesumnjivim argumentima. Takođe, a to je možda i najvažnije, Živaljević pruža preciznu, znalačku i složenu sociološku sliku društava bivših jugoslovenskih republika Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Srbije i Severne Makedonije. Poredeći ovu studiju sa memoarskim i dnevničkim zapisima pojedinih naših savremenih diplomata, koji su bili na mnogo višim funkcijama i imali veći uticaj nego Živaljević, dobijamo sliku istinski velike vredosti ove knjige.
Preporučujem vašoj pažnji knjigu Gorana Živaljevića „Služba“. Verujem da je ona pre svega verno svedočanstvo o savremenoj Srbiji, srpskim i jugoslovenskim zemljama, a tek onda sećanje na jednu službu i njenu ulogu. Ova knjiga je dobrodošao prilog našoj savremenoj memoarskoj literaturi i intelektualno osveženje od stereotipa neminovnih u vreme velikih podela.
Autor: Čedomir Antić
Izvor: Nedeljnik
