Zahvaljujući izdavačkoj kući Laguna, poklonici kriminalističke proze u Srbiji su u prilici da se upoznaju sa stvaralaštvom Žan-Lika Banaleka, nemačkog pisca sa francuskim pseudonimom koji već godinama piše izuzetno uspešan serijal u kome njegov policijski komesar Žorž Dipen istražuje ubistva (i druge zločine) u naizgled idiličnoj Bretanji, regiji koja se nalazi na severozapadu Francuske i prostire se duž prostranog poluostrva krcatog prirodnim lepotama i istorijskim znamenitostima. Banalek, čije je pravo ime Jorg Bong podjednako zvučno kao i njegov pseudonim, započeo je serijal 2012. godine i tokom protekle decenije objavio jedanaest romana u kome sve zapetljanije slučajeve rešava njegov Dipen, Parižanin, strastveni kafopija i ljubitelj pingvina, odmereni i promućurni muškarac u „najboljim godinama“ koji pokušava da se uklopi u posebnost života u Bretanji, te da istovremeno razmrsi brojne misterije koje se dešavaju u priobalju (što mu je, uostalom, i posao).

Laguna je do sada objavila dva Banelekova romana „Smrt u Pont Avenu“ (u prevodu Nikole Jordanova) i „Smrt na obali Bretanje“ (sa nemačkog prevela Dušica Milojković), dela koja nas sasvim lepo upoznaju sa poetikom i dometima ovog vrednog književnog stvaraoca. Banalek, naime, pripada grupi pisaca koji radnju svojih dela smeštaju na atraktivnu lokaciju, te njegovi romani, pored obavezne centralne misterije, sadrže i svojevrsnu „turističku razglednicu“. Čitajući Banaleka, upoznajemo se sa Bretanjom, njenom istorijom i specifičnostima, gradovima Konkarno (u koji je komesar premešten „po kazni“, i koji je poznat – ne bez razloga – pod nadimcima „plavi grad“ i „dragulj Bretanje“) i Pont Avenom, te turističkim arhipelagom Glenan, ostrvom Le Lok...

Sa jedne strane, Banalek dosta duguje Agati Kristi i njenoj čuvenoj gospođici Džejn Marpl koja je decenijama demaskirala zločince u engleskom mestašcetu Sent Meri Mid. Bretanja je svakako prostranija od prebivališta gospođice Marpl, ali je podjednako idilična – mada je ta idila, ispostaviće se, samo opsena. Ljudi su uvek i svugde spremni da počine zločin, to je u njihovj prirodi, pa će Dipen (čije je prezime omaž Poovom istražitelju-amateru Dipenu, junaku priče „Ubistva u Ulici Morg“) imati pune ruke posla. Sa druge stane, Banalekov komesar mnogo duguje i savremenim kriminalističkim serijalima u kojima se, iz knjige u knjigu, prati i razvija život glavnog protagoniste – iz romana u roman saznajemo sve više od Dipenu, pa smo tako u „Smrti na obali Bretanje“ u prilici da „upoznamo“ i njegovu majku, a tu su, naravno, i njegove kolege i drugi likovi među kojima su i žene koje će komesara zainteresovati i izvan slučajeva na kojima radi (s tim da je prilično suptilan po pitanju svog ljubavnog života, ne srlja i ne žuri, već pušta da se uzajamna privlačnost, ako je ima, polako razvija).

U pogledu stila, Banalek je pristalica škole „manje je više“. Iako su ubistva u njegovim romanima prilično naslilna (u prvom je brutalno ubijen stari hotelijer, u drugom su na obali Bretanje istovremeno pronađena čak tri leša sredovečnih muškaraca), način na koji su zločini opisani nije agresivan i preteran, pazi se na svaku reč, a u želji da se čitalac ne gurne preko granice za koju pisac smatra da je pristojna. Banalek/Bong odlično poznaje Bretanju, i to svoje znanje obilato koristi. Region Bretanje mu je 2016. dodelio titulu pokrovitelj Bretanje, a od 2018. je počasni član Bretonske književne akademije, što i ne čudi, imajući u vidu sa koliko je ljubavi i pažnje Nemac pristupio opisima naravi i predela zemlje u kojoj nije rođen. Ta ljubav prema Bretanji se vidi na svakoj stranici romana, i nju je nemoguće lažirati. Romani „Smrt u Pont Avenu“ i „Smrt na obali Bretanje“ su pre svega namenjeni čitaocima koji vole „mekšu“ kriminalističku literaturu, i koji su zainteresovani za prošlost i istoriju, a Banalek nudi veoma specifičnu vrstu misterije koja, to je već posve jasno imajući u vidu njegove uspehe u Nemačkoj i drugim evropskim zemljama, ima svoju vernu publiku. Verujem da će tako biti i u Srbji, a u kojoj meri, i da li će Banalek uspeti da se približi popularnosti jednog Nesbea, ostaje da se vidi.

Autor: Đorđe Bajić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 29