Složene priče utkane u roman „Mora da je ovo to mesto“

Pričama Megi O’Farel možete se bezbrižno prepustiti. Ona je fascinirana ženama koje odbijaju da se povinuju, tajnama koje skrivamo čak i od najbližih kao i od nepredvidljive, slučajne prirode života. Zanimljivo joj je što neki epizodni događaji u životu imaju moć da sve promene. Njene knjige obiluju emocijama i snažnim karakterima koji se neočekivano zbližavaju, kao i otkrićima koja se raspliću tokom decenija i preko kontinenata.

Nema ničeg neuverljivog i predvidljivog dok se beskrajno mnogo delova O’Fareline kompleksne naracije na koncu uklapa skladno poput završene slagalice. U romanu „Ruka koja je prva držala moju“, za koji je 2010. dobila Kosta nagradu, imamo dva, na prvi pogled, nepovezana zapleta o dve odlučen, nezavisne, neudate majke koje razdvaja gotovo 50 godina. Ove dve priče postepeno se spajaju da bi otkrile bolnu, dugo prikrivanu porodičnu tajnu. Njeno delo, „Talas vreline“ prva je knjiga čija je radnja delimično smeštena u Irsku i kaleidoskopski prikazuje porodicu koja se nanovo susreće u trenutku krize tokom vrelih julskih dana 1976. godine.

Njen sedmi roman „Ovo mora da je to mesto“ u svom središtu ima ljubavnu priču sa neočekivanim početkom. Danijel Salivan, Amerikanac i profesor lingvistike se oporavlja od burnog razvoda, tokom kog je izgubio starateljstvo nad decom. On dolazi u Irsku da preuzme davno zaboravljeni pepeo svog dede. Ugledavši usamljenog, šćućurenog dečaka, sa izraženim mucanjem, kraj udaljenog puta u oblasti Donegal, on se zabrine. Nakon što mu Danijel ljubazno ponudi nekoliko logopedskih saveta dečak ga odvede svojoj majci, koja se nalazila nedaleko od njih i pokušavala da zameni ispumpanu gumu.

Blago je reći da ga je ova visoka, plava „koščata Botičelijeva lepotica“ hladno dočekala. Tek nakon nekog vremena Danijel shvata ko je ona i odakle tako snažan odbrambeni stav kada je u pitanju njena privatnost. Neću vam otkriti ništa više od onoga što možete naći u prvom poglavlju ako vam kažem da je potpuno slučajno nabasao na francusko-englesku glumicu Klodet Vels koja je skandalozno i bez traga nestala nekoliko godina pre njihovog susreta.

Da bi nam objasnila kako su ove dve ranjene duše završile u udaljenom kraju Donegala i šta se sa njima nakon toga dešava, „Ovo mora de je to mesto“, kroz 28 poglavlja spaja višestruke priče, tačke gledišta, različita vremena i nove predele. Rezultat je snažna saga o dvoje ljudi koji su i pored svojih mana vrlo dragi i koje progone greške počinjene u prošlosti i prete da im unište i sadašnjost.

O’Farelova često nagoveštava šta će se njenim junacima dogoditi i na taj način pojačava utisak da će se neumitno sudariti sa svojim sudbinama. Nekoliko rečenica počinje: „On/Ona u tom trenutku nisu znali da će se desiti....“ Ali i pored ponekada šokantnih iznenađenja i prizivanja sudbine uvek nam je jasno ko u svojim rukama drži tok priče.

Pa čak i onda kada nam O’Farelova otkrije svoje sveznajuće pripovedačko prisustvo dajući nam nagoveštaje šta će se desiti, mi pohlepno nastavljamo sa čitanjem da bismo otkrili kako i zašto će se nešto dogoditi. Ona nam uvek otkriva indirektno, prikazujući, a ne prepričavajući događaj.

Mi, na primer, otkrivamo da je Danijel preživeo jedan od najdrastičnijih od njegova tri sloma ‒ koji čine ključne tačke njegove priče ‒ tako što ga srećemo godinu dana nakon poslednjeg sloma, tokom izleta u slanu pustinju na Bolivijanskom Altiplanu. Na sličan način saznajemo šta se desilo sa Klodetinim nekadašnjim partnerom, švedskim rediteljem i preljubnikom, tokom dirljivog intervju sa napadnim londonskim novinarem koji ga je pronašao u njegovoj letnjoj brvnari u Dalslandu 2014.

Iako nam u početku izgledaju dezorijentišuće, svi ovi mnogobrojni skokovi u priči, koji nas bez upozorenja prenose na nove lokacije i prikazuju koristeći udaljene i nepovezane tačke gledišta, ipak na kraju zadovoljavaju čitaoca. O’Faerelova ne tetoši svoje čitaoce. Ona se ne plaši da nove junake uvede u priču naknadno. Niti se plaši flerta sa sentimentalnošću prikazujući nam neke od najboljih roditeljskih i sestrinskih/bratskih figura u novijoj književnosti.

Čitaocu može da zasmeta nestalna, zahtevna Klodet, čija je „osnovna osobina preterana reakcija i bes“, može mu zasmetati i neuverljivost činjenice da je uspela da ostane neotkrivena tako dugo iako nije promenila ime. Ali malo ko će zameriti O’Farelinoj toploj i iskrenoj veri u snagu oproštaja i moć parole da si „izbavljen kada si ponovo voljen“.

Izvor: .npr.org