Slaviša Pavlović o „Osvetnicima i klevetnicima“: Priče inspirisane istinitim događajima

Zajednička nit svih priča u zbirci „Osvetnici i klevetnici“ jeste sve ono što se provlači u poslednjih 200 godina srpske istorije, a to je borba za pravdu, osveta, samožrtvovanje, kleveta i korupcija, kaže pisac, scenarista i kolumnista RT-a Slaviša Pavlović.

Junaci priča iz zbirke „Osvetnici i klevetnici“ su heroji koji su, nakon što ih je izdao sistem, uzeli pravdu u svoje ruke i postali istovremeno i sudije i tužioci i dželati, a takvi su bili zato što smo kao narod posle vekova robovanja i borbi sa Turcima živeli u sistemu koji je forsirao okupatora, dodaje Pavlović.

Osvetnici protiv sistema selektivne pravde

„Tako da su s vremenom, u 15, 16, 17, 18. i posebno u 19. veku neki ljudi koji više nisu mogli da gledaju nepravdu počeli sami da donose pravdu i da se svete. Otuda i Prvi i Drugi srpski ustanak, ali čini mi se da je s vremenom taj sistem selektivne pravde ušao i među nas. Pogledajte 20. vek kad smo imali različite sisteme, prvo monarhiju a potom komunizam, ali i jedan i drugi bili su nauštrb naroda, običnog čoveka i umeli da ’zažmure’ na korupciju i nepravdu. Pojedinci su uvek bili iznad sistema, a sama vlast nije bila vlast naroda, nego je doprinela tome da se u lošim vremenima pojavi neki heroj da im pokvari sve na čemu su radili a da narodu vrati nadu u pravdu“, kaže Pavlović za Orbitu kulture.

Apis kao idealan lik za priču

U drugoj priči u zbirci „Osvetnici“ pojavljuje se i Dragutin Dimitrijević Apis koji je junak i u svim Pavlovićevim romanima. Apis je, prema njegovim rečima, idealan lik za literaturu pošto o njemu mnogo znamo, ali istovremeno, iza svakog obaveštajca stoji toliko tajni koje mogu da se upotrebe.

„Apis je zaista odličan za kreiranje neke fiktivne scene i uopšte priče, odnosno šta stoji iza? Mi i danas, 107 godina posle Solunskog procesa i streljanja Apisa i dalje imamo priče da li organizacija koju je vodio i danas utiče na neke događaje. To je, naravno besmisleno, ali ako pričamo o književnosti, to je odlično da se napravi priča.“

Zbog bratstva i jedinstva ćutalo se o ustaškim preletačima

U priči Lice zla imamo osvetnika koji presuđuje jednom ustaškom zločincu koji je 1943. godine otišao u partizane, a posle rata postao „važan drug“. Pavlović se bavio „ustaškim preletačima“ zato što ih je bilo mnogo. Služba je posle rata mnogo vodila računa gde su pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini, ali je nekako potpuno zaboravila ustaše, dodaje naš sagovornik.

„Znamo da je jedan pukovnik ustaškog vazduhoplovstva ’43. prešao u partizane, a već ’46. postao ambasador u Argentini. To budi neku sumnju jer je naš najveći pravnik Slobodan Jovanović osuđen u odsustvu, a sa druge strane, Ante Pavelić, najveći zločinac Drugog svetskog rata na ovim prostorima, nije osuđen čak ni u odsustvu, pa je neki osvetnik Blagoje Jovović morao da uzme pravdu u svoje ruke. Upravo mi je njegov postupak bio nadahnuće da napišem tu priču jer ako ništa drugo, da ih u literaturi podsetim da će se uvek naći neki lovac na naciste i da će morati da plate tu cenu.“

Budući da su sve priče inspirisane istinitim događajima, za priču Lice zla pronašao je dva ili tri svedočenja o osvetnicima koji su „posetili“ ustaške preletače kojima je išlo prilično dobro u komunističkom sistemu.

„Tih osveta je bilo mnogo, ali naravno, u jednom zatvorenom sistemu kakav je bio komunistički 50-ih i 60-ih godina, i kad dođe do toga, gledalo se da se to prikrije jer je uvek moralo da se pokaže koliko je bratstvo i jedinstvo veliko i bitno, kao da niko nije sumnjao u to.“

Tajkuni kao pragmatični šverceri u večnoj tranziciji

U priči Tajkun koji je poželo da bude pošten želeo je da isprati jednog „pragmatičnog švercera“, ne posebno pametnog već sakupljača tuđeg iskustva. Iskustva tajkuna iz 90-ih su pokazala da su posle 5. oktobra upravo ti sitni i snalažljivi ljudi postali još bogatiji.

„Naravno, tajkuni ne mogu da opstanu bez politike i obrnuto, barem u tim tranzicionim vremenima, a Srbija je u tranziciji barem nekoliko decenija i izgleda da se ta tranzicija nikada neće ni završiti“, smatra Pavlović.

EU kao radni logor

Pitanje kuda ide Srbija je veoma teško i ne zavisi toliko od Srbije koliko zavisi od sveta, ističe Pavlović.

„Evropa devedesetih i Evropa danas su dve različite kulture. Kad pogledam njihova htenja, želje, zakone i ’vouk kulturu’, ja zaista ne želim da budem deo te Evrope. Neke 1990. ili 1985. godine ta Evropa je zaista, uz sve mane, bila jedan lep primer za način života. Danas Evropa više nije to što je bila i otkad je srušen Berlinski zid, čini mi se da je taj virus komunizma prešao na drugu stranu, tako da njihova priča o demokratiji više liči na komunističke referate. Imate ’kensel kulturu’ koja u 21. veku na Zapadu pravi jedan radni logor na svim društvenim mrežama u kom ljudi, krivi ili ne, plaćaju veliku cenu“, zaključio je Pavlović.

Autor: Vladimir Sudar

Izvor: Sputnjik