Serija „Feliks“ počela je da se emituje na Kurir TV, a za TV Reviju razgovaramo sa piscem i jednim od scenarista Slavišom Pavlovićem, kojeg pre svega znamo po romanima „Zavet heroja“, „Apisov apostol“, „Himerina krv: Roman o Dučiću“.

„Feliks“ je Pavlovićev scenaristički debi. Od ukupno 40, napisao je 10 epizoda, a koscenarista je na još dve epizode i kokreator sezone. Budući da ga čitalačka publika poznaje po veoma prodavanim romanima, naš sagovornik smatra da forma nije toliko bitna, jer se ona nauči, koliko je važna ideja, za koju su, podvlači, neophodni ozbiljan rad i priprema.

Kada su komedije u pitanju, smatrate da ne postoji veći pisac od Džona Salivana, tvorca „Mućki“.

Jedan sam od onih koji su sve epizode gledali desetinama puta, a i čitao sam njegove scenarije, naročito u periodu kada sam pripremao „Feliksa“.

Pre dve godine, kada smo tek počeli da pričamo o seriji, išao sam čak i da vidim nedavno preminulog Džona Čalisa, koji je igrao lik Bojsija u „Mućkama“ – da makar malo „ukradem“ te predivne energije.

Što se tiče domaće kinematografije, za vas je „Vruć vetar“ remek-delo. To su vam bili uzori dok ste pisali „Feliksa“, koji je namenjen ljudima koji vole da se nasmeju.

Ne bih ga delio po generacijama, a ni po profesijama. Možda čak i onim mrzovoljnim izvučemo osmeh.

Da li smatrate da ćete se izboriti za svoje mesto na aktuelnoj igranoj sceni, budući da smo svedoci pravog buma TV serija?

Nikada ne bih radio nešto u šta ne verujem. To bi bilo trošenje vremena. Iskren da budem, mislim da „Feliks“ zavređuje nekoliko sezona, jer smo napravili prostor da se likovi razvijaju u budućnosti.

Dobro je da se sve više ulaže u kinematografiju. Mislim da smo svi pomalo umorni od repriza, a postoji prostor za razvoj produkcije, glumaca, reditelja, scenarista... Mi smo talentovan narod i posle svega što smo prošli proteklih decenija, zaslužujemo šansu.

Pisac i urednik na RTS-u Vladimir Kecmanović pozvao vas je da se uključite u rad na „Feliksu“, koji je rađen po motivima istoimenog romana.

Po njegovim reakcijama, čini mi se da se nije prevario. Nisam tremaroš, obožavam izazove, lako im se prepuštam, jer me hrane i daju mi energiju.

Od deset epizoda koliko ste napisali, otkrivate nam dve spojene pod nazivom „Čučuk Koviljka“, koje su vam najdraže jer ste ih pisali za Miru Banjac.

Bio sam potpuno siguran da će Mira briljirati, što se i dogodilo, a otpočetka mi je bila zamisao da joj napravim lik kakav do sada nije igrala. Nemoguće je bilo odoleti takvom izazovu.

Zanima nas da li će vas novi izazov odvući od pisanja romana.

Mој posao је da pišem, od toga živim. Da li će mi prvo izaći nova knjiga ili scenario, to zavisi od ponuda i moje procene. I u svojim romanima sam „šetao“ po žanrovima – od drame, trilera do biografija, ali ne znači da ću nešto zapostaviti, možda samo promenim žanr ili formu. Za druge, ne znam.

I da li to znači da za dramaturge (koji studiraju ovaj „zanat“) nema posla?

Ne bih tako delio ni definisao. Svako talentovan je uvek poželjan. Dobar dramaturg je svima potreban. To je prednost, u startu.

Međutim, ima i drugih primera: ni Mario Puzo nije bio diplomirani dramaturg, već najpre novinar, potom pisac, pa je, naposletku, kao scenarista, napravio jedan od najboljih filmova svih vremena.

Džon Salivan takođe, a čak je i komponovao muziku za seriju, pisao, režirao, pevao špicu...

Kako reagujete kada vaše naslove nazivaju bestselerima?

Postoji određeni broj prodatih primeraka da bi se jedna knjiga smatrala bestselerom. „Himerina krv: roman o Dučiću“ je izašao tek u drugoj polovini prošle godine, a bio je jedna od najčitanijih knjiga za celu 2020.

Isto je i sa „Zavetom heroja“, koji je preveden na ruski, i bio dva meseca jedan od 10 najčitanijih romana u Moskvi, dok sve moje knjige imaju nekoliko izdanja i na svakih nekoliko meseci se štampaju novi tiraži.

Nema tu nikakvih posebnih tajni – da postoji tajna uspeha, ja bih je sa svima podelio. Ako ti je Bog dao talenat, greh je da ga ne iskoristiš. Čitam, pišem, radim na sebi, tražim mane pa ih popravljam, ozbiljno pristupam i likovima i temama, konsultujem se sa advokatima ako pišem o njima, sa lekarima ako govorim o bolestima... i ne šaljem izdavaču dok ne budem zadovoljan.

Da li to znači da naši sugrađani ipak čitaju? I da ime nade za pisanu reč?

Pogrešno je mišljenje da se u Srbiji malo čita – činjenica da Beogradski sajam knjiga poseti oko 200.000 ljudi govori da imamo ozbiljnu čitalačku publiku.

Zvučaće kao politička floskula, ali mi smo lideri u regionu.

Autor: Isidora Masniković
Izvor: TV Revija