Slavica Mastikosa: Ptica pamti nebo, čovek svoje korene

Slavica Mastikosa u novom romanu „Ptica koja pamti nebo“ otvara slojevitu priču o porodičnim tajnama, sećanju, odlascima i hrabrosti da se suočimo sa istinom. Inspirisana životnim pričama, a oblikovana iskustvom života između Srbije i Nemačke, autorka kroz sudbine svojih junaka ispituje šta sve čovek nosi iz zavičaja – čak i kada ga put odvede daleko. Mastikosa, koja u svom stvaralaštvu spaja medicinsko iskustvo, humanitarni rad i književnu posvećenost čoveku, za medijski portal Rasejanje.info govori o romanu u kojem se prošlost ne zaboravlja, već tiho nastavlja da oblikuje sadašnjost.

Foto: Laguna

„Ptica koja pamti nebo“ donosi porodičnu priču punu tajni i potrage za istinom. Šta je bio prvi impuls da napišete baš ovaj roman – jedna slika, jedna rečenica ili jedan lični doživljaj?

Rekla bih da je neposredni povod bio susret sa jednom vremešnom ženom koja je, iako u svojim devedesetim godinama, s gotovo mladalačkom lakoćom razmotavala svitak svog života, govoreći o njemu sa smirenošću protkanom i dozom ponosa.

Postoji izreka da ton čini muziku i, dok sam je slušala, upravo mi je ta misao bila sve vreme na umu. Način na koji je govorila o teškoćama odrastanja u ratnim uslovima, o pravdi i nepravdi, odlasku u pečalbu, o trenucima u kojima je donosila odluke za koje je tada verovala da su dobre ili možda jedino moguće, bio je upečatljiviji od samih događaja. Govorila je i o tome kako je, sa distance od više od pola veka, razmišljala i vagala da li je mogla drugačije, a onda učila da živi sa posledicama svojih odluka.

Negde je u životu izgubila, negde dobila, i kada je sve sabrala, shvatila je i prihvatila da se u životu, kao i u matematici, plus i minus potiru. Samo što je u životu rezultat – iskustvo. Neko ume da barata tim iskustvom, neko ne.

Njena priča me je navela da dublje razmišljam o temama koje su me i ranije zaokupljale, pokrenula moju maštu i dovela do misli da nesavršenost ljudskog bića savršeno oslikava život. Tako je nastao roman „Ptica koja pamti nebo“.

Roman, naravno, nije život te žene. Ona je bila moja muza. Neki mali „medaljoni“ iz njenog života poslužili su mi tek kao motivi za stvaranje jedne sasvim nove književne stvarnosti.

Simbol ptice koja „pamti nebo“ veoma je snažan. Šta za Vas znači „pamćenje neba“ – da li se tu krije i iskustvo života između Srbije i Nemačke, između odlaska i povratka?

„Pamćenje neba“ za mene je pre svega simbol čovekove potrebe da pamti ono čemu pripada, čak i onda kada ga život odvede daleko. Nebo je svuda isto, a ipak ga svako pamti na svoj način, prema mestu na kojem je prvi put osetio pripadnost, sigurnost, ljubav, ali i prema mestima koja je morao da napusti. Zato u tom simbolu ima i nečega ličnog. Život između Srbije i Nemačke, između odlaska i povratka, svakako je uticao na moje razmišljanje o pripadanju, korenima i onome što nosimo sa sobom kada promenimo prostor u kojem živimo. Čovek može da ode iz svoje zemlje, ali nije tako lako otići iz sopstvenog sećanja. „Daljina samo proverava ono što je u srcu odavno zapisano“, jedna je od poruka ovog romana. Ptica može da odleti veoma daleko, ali pamti nebo pod kojim je poletela. Tako sam ja razumela i ovaj simbol: možemo menjati adrese, zemlje i životne okolnosti, ali postoje neka neba koja zauvek ostaju u nama. A možda je upravo to i jedno od pitanja ovog romana: šta je to što čovek, uprkos vremenu, udaljenosti i svim promenama, nikada ne prestaje da pamti?

Vaši romani često prate ženske likove koji nose veliku odgovornost, ljubav i bol. Koju žensku sudbinu iz „Ptice koja pamti nebo“ doživljavate kao najbližu sebi i zašto?

Najbliži lik iz romana mi je Nana. Nju sam oblikovala prema liku moje majke Marice, koju su takođe zvali Nana. Ona me je odgajila i dala mi identitet, jer svoju rođenu majku, koja je umrla veoma mlada, ne pamtim. O tome sam pisala i u svom prvom romanu, „Tri hleba nasušna“.

Nana je za mene simbol čovekoljublja, plemenitosti i nesebičnosti. U romanu sam zapisala: „Za nju lična tragedija nikad nije bila izgovor za povlačenje.“ Naprotiv. Kao i moja Nana u životu, i Nana u romanu svojim primerom uči da se i iz najveće lične patnje može izrasti u čoveka koji drugima daje snagu.

Zato sam i napisala: „Izlomljeni život je poput izlomljenog hleba: ne moraš ga ponovo sastaviti da bi te nahranio svojom istinom.“ To Nana prenosi na svoju usvojenu ćerku Petru – ne predajući joj svoje rane, već način na koji se sa njima živi. U jednom trenutku joj kaže: „Iditi svojim putem. Ne nosi mene sa sobom. Nosi ono što sam te naučila.“ Mislim da je upravo u toj rečenici sadržana suština njenog odnosa prema deci: ne vezati ih za sebe sopstvenim bolom, već ih osposobiti da samostalno nastave svoj put.

Pokušala sam da približim čitaocu i jednu drugu misao: „Nosila je rane kao zatvorenu knjigu, a ljubav kao otvoren put.“ Jer deca ne uče iz knjige šta je smrt, već iz praznine koja ostane kada utihne glas onih koji su ih voleli.

Možda mi je zato Nana i najbliža: ne zato što je njen život istovetan mom, već zato što u njenom karakteru prepoznajem ono najdragocenije što sam od svoje Nane dobila – sposobnost da se sopstveni bol ne pretvori u gorčinu, već u ljubav prema drugome.

U knjizi se važna istina dugo odlaže, gotovo „kasni“. Da li mislite da je ćutanje o istini jedna od najvećih porodičnih rana, i da li ste kroz roman želeli da progovorite i o tome kako se tajna prenosi kroz generacije?

Istina bi, u osnovi, trebalo da znači poklapanje naših tvrdnji sa stvarnošću. Aristotel je postavio klasičnu definiciju istine rekavši:„Reći o onome što jeste da jeste, a o onome što nije da nije”. Međutim, istorija nas uči da su se i neka uverenja koja je čovečanstvo dugo smatralo istinom, suočena sa novim saznanjima, morala menjati. Čak je i naše iskustvo sveta uslovljeno mestom iz kojeg ga posmatramo; dok je na jednom kraju sveta dan, na drugom je noć.

Ali u romanu me nije toliko zanimala istina kao filozofska kategorija, koliko lična istina i iskrenost prema ljudima sa kojima delimo život, posebno prema onima koji su nam najbliži. Jer u porodici ne živimo samo jedni pored drugih – živimo jedni u drugima. Ono što prećutimo ne nestaje samim tim što nije izgovoreno. Često se preseli u ponašanje, u odnose, u neobjašnjive strahove i nepoverenje, a ponekad je naslede i oni koji o tajni ništa ne znaju. Zato porodična tajna nije samo ono što je skriveno, već i ono što se zbog nje prećutkuje, pogrešno tumači ili oseća, a ne razume.

Kada istina izostane, prazninu koju za sobom ostavlja neko mora da popuni, najčešće pretpostavkom, slutnjom ili sopstvenim tumačenjem. Tako nastaju porodične priče koje se prenose sa generacije na generaciju, menjaju oblik, ali ne prestaju da deluju. I možda upravo zato ćutanja može postati rana koja ne zarasta, jer joj nikada nije dato pravo ime.

O toj temi sam, na različite načine, govorila i u svom romanu „Preludijum“, povodom kojeg je Vanja Bulić, književnik, napisao jednu rečenicu koja mi je ostala posebno značajna: „Suočavanje sa istinom je podjednako bolno koliko i suočavanje sa laži, ali je istovremeno i poziv na isceljenje.“

Mislim da ta misao dobro osvetljava i „Pticu koja pamti nebo“. Jer istina ne uklanja nužno bol i njeno otkrivanje ne znači da će rana odmah zarasti. Ali tek kada se sa njom suočimo, otvara se mogućnost da razumemo ono što se dogodilo i da oprostimo – pre svega sebi, jer je sebi najteže oprostiti, a tek potom i drugima – i da prekinemo lanac ćutanja koji se ponekad prenosi kroz generacije.

Zato sam kroz roman želela da postavim pitanje: da li je istina uvek bolnija od tajne ili je ponekad upravo neizgovorena istina ono što najduže boli?

Vi ste dugo bili deo srpskog rasejanja – radili ste u Nemačkoj, a sada ponovo živite u Srbiji. Kako se to iskustvo dijaspore odrazilo na Vaše pisanje i da li biste rekli da Vaši romani nastaju „između dve domovine“?

Živela sam jedan deo svog života van domovine i upravo zato sam mogla verodostojnije da pišem o tome kako se čovek oseća kada živi između dva prostora, dve kulture i dva načina života. Iskustvo dijaspore naučilo me je da čovek može otići iz svoje domovine, ali da domovina ne odlazi tako lako iz njega. Naprotiv, što smo dalje od domovine i što duže živimo izvan nje, dešava se da je sve snažnije nosimo u sebi.

Tu temu sam najpotpunije obradila u romanu „Međaši s(a)vesti“. Petar Arbutina, književni kritičar, govoreći o tom romanu, napisao je da sam ga gradila kroz „smislene, etičke i metafizičke dijagonale koje spajaju dva suštinski antipodna pojma – svest i savest“ – i dodao da je „taj zadatak u natprosečnoj meri ispunjen“. A književnik Moma Dimić, koji je veoma dobro poznavao život ljudi van domovine, u pogovoru romana je zapisao: „Istočni i zapadni svet ovde se neumoljivo prelamaju u mnoštvu nijansi, u večnoj težnji da se, koliko je moguće, sačuvaju koreni, identitet, duša.“

To iskustvo snažno je prisutno i u romanu „Ptica koja pamti nebo“, čiji junaci i njihove sudbine povezuju Beograd i Smederevo, Skoplje i Nemačku, pa i daleku Havanu. Moj „pečalbarski“ život omogućio mi je da sudbine svojih junaka sagledam kroz različita vremena i prostore, kroz uspomene i zatomljene sudbine. Kada čovek jednom iskusi život izvan domovine, granice na karti postanu manje važne od granica koje nosimo u sebi.

Možda je moje pisanje najbolje okarakterisao Milosav Buca Mirković, ugledni pozorišni i književni kritičar, čije mi je mišljenje o mom stvaralaštvu posebno dragoceno: „Naša Slavica Mastikosa ne ruši svet i ne polemiše s njim; ona ga ponovo stvara, makar na ruševinama, makar i na pepelištu.“ Ta misao mi je bliska jer verujem da književnost ima snagu da najpre menja čoveka i njegovu svest nabolje, a preko promenjenog čoveka može da doprinese tome da svet u kojem živimo bude bolji.

Kao i u životu, važno je od onoga što nam je ostalo graditi novo. Mnogi pisci, među njima i ja, upravo od iskustava ljudi, njihovih sudbina, rana i nada, grade novu književnu stvarnost. Ali svaki pisac tu stvarnost vidi i oblikuje iz sopstvene vizure, u skladu sa svojim senzibilitetom, iskustvom i načinom na koji razume čoveka i svet. I mada se često čini da pod ovim nebom nema ničeg što već nije proživljeno ili izrečeno, književnost svaki put počinje iznova, jer isto iskustvo, kada prođe kroz drugog čoveka i njegov senzibilitet, dobija drugo lice, drugi ton, drugu nijansu i novi smisao. A možda je tako i sa životom, jer on nije prava linije. Njegove krivine, usponi i ponori menjaju nam pogled na svet, ponekad nas spusti do dna, ne da bi nas zadržao tamo, već da bismo odatle mogli ponovo da uzletimo. A za taj uzlet moramo sačuvati i pamtiti zvezdice sopstvenog neba. One nas podsećaju ko smo, odakle smo krenuli i šta je u nama ostalo naše, uprkos svemu.

U Vašoj biografiji spajaju se medicinska profesija, humanitarni rad i književnost. Kako je rad sa ljudima, bolešću i tuđim sudbinama uticao na način na koji gradite likove i njihove unutrašnje monologe?

Mislim da su medicina i književnost, iako na prvi pogled pripadaju različitim svetovima, mnogo bliže nego što se čini. I jedna i druga traže od čoveka da pažljivo posmatra, sluša i pokušava da razume ono što se nalazi ispod površine.

Medicinska profesija me je, pre svega, naučila da čoveka ne posmatram samo kroz ono što se vidi. Iza jednog simptoma postoji čovek, iza njegovog ponašanja postoji razlog, a iza ponekad jedne jedine rečenice može da se krije čitava životna priča. Godine provedene uz ljude naučile su me i da ćutanje može biti veoma rečito.

Kada sam počela da pišem, shvatila sam da mi je upravo to iskustvo dragoceno. Ne zanimaju me likovi samo kroz ono što rade, već kroz ono zašto nešto rade, šta ih je do toga dovelo i šta se u njima događa onda kada ostanu sami sa sobom. Zato su unutrašnji monolozi za mene važni – oni su prostor u kojem lik više ne može da se skriva iza svojih postupaka. Možda me je medicina naučila da postavljam pitanja, a književnost da na njih ne očekujem uvek jednostavne odgovore. Jer čovek nije dijagnoza, nije ni zbir svojih postupaka. Često je mnogo složeniji od onoga što je spreman da pokaže drugima. Vremenom mi se nametnula misao da je lepota književnost upravo u tome, da čoveka ne svodimo na ono što vidimo spolja, već da mu dopustimo da do kraja ispriča svoju priču, sa svim njegovim slabostima, strahovima, padovima i prećutanim mislima. Zato sam u svom romanu „Ptica koja pamti nebo“ i zapisala: „Život je jedina knjiga u kojoj pisac nema pravo na makaze.“

I zato, kada gradim lik, pokušavam da ga ne osuđujem unapred. Želim najpre da razumem njegovu unutrašnju logiku. Čak i kada je pogrešio, pitam se šta ga je bolelo, čega se plašio, šta je pokušavao da sačuva i u kom trenutku je skrenuo sa puta. Možda je upravo tu najdublja veza između mog životnog iskustva i književnosti: medicina me je naučila da lečim čoveka, a književnost da ga razumem. A razumevanje, verujem, često počinje onda kada prestanemo da sudimo i počnemo da slušamo.

Mnogi čitaoci iz rasejanja prepoznaju sebe u Vašim knjigama. Da li imate utisak da književnost može da bude most između onih koji su ostali u Srbiji i onih koji su otišli – i da li „Ptica koja pamti nebo“ nosi takvu poruku?

Mislim da književnost može da bude most, ali ne zato što ljudima koji su otišli stalno govori da se vrate, niti zato što onima koji su ostali objašnjava one koji su otišli. Književnost može da bude most zato što nas podseća na ono što nam je zajedničko, bez obzira na to gde živimo.

Ljudi iz dijaspore u mojim knjigama možda prepoznaju svoje iskustvo odlaska, tuđine, čežnje, prilagođavanja, ponekad i osećaja da su negde između. Ali mislim da je važno da kažem: čovek ne mora da bude fizički udaljen od domovine da bi osećao otuđenost, kao što ni onaj ko je otišao ne mora da prestane da pripada. Pripadanje nije samo geografska kategorija. Ono je mnogo dublje i intimnije.

Zato ne bih rekla da je „Ptica koja pamti nebo“ roman samo o dijaspori. Ona govori o ljudima koji nešto ostavljaju iza sebe, o onome što nose sa sobom i o onome čemu se, na ovaj ili onaj način, vraćaju. A to iskustvo nije rezervisano samo za one koji su prešli granicu. Svi mi tokom života nešto napuštamo: kuću, ljude, mladost, jedan deo sebe, neka svoja uverenja. I svi pokušavamo da sačuvamo nešto od onoga što smo bili.

Možda je zato književnost jedan od retkih prostora u kojem granica između „onih koji su otišli“ i „onih koji su ostali“ prestaje da bude važna. Kada čitalac u nekoj priči prepozna sopstvenu emociju, sopstveni gubitak ili sopstvenu čežnju, on više nije ni dijaspora ni matica – on je jednostavno čovek.

A možda upravo tu treba tražiti i poruku romana „Ptica koja pamti nebo“ – možemo otići veoma daleko, ali ono što nas je oblikovalo putuje zajedno sa nama. Kao što ptica ne zaboravlja nebo pod kojim je prvi put poletela, tako ni čovek ne zaboravlja ono što je duboko u njemu ostavilo trag.

Šta biste želeli da ostane u čitaocu kada zatvori korice ovog romana – jedna misao, jedno osećanje, jedno pitanje?

Volela bih da čitalac, kada zatvori korice „Ptice koja pamti nebo“, ne ponese samo priču mojih junaka, već i nešto što će prepoznati kao deo sopstvenog života. Ako bih morala da biram između misli, osećanja i pitanja, volela bih da u njemu ostanu sva tri.

Misao da je sve što se dešava posledica nečega što se već dogodilo, ali i da sve što činimo može biti uzrok nečega što će tek doći; i da ništa što smo istinski voleli ne nestaje sasvim.

Osećanje da život nije samo jedna priča, već raskošno tkanje satkano od mnogih sudbina, i da čovek, čak i kada ga rane i gubici zaustave, u sebi može pronaći snagu za novi put.

I pitanje – koliko zaista poznajemo ljude koje volimo i koliko onoga što nosimo u sebi dugujemo onima koji su živeli pre nas?

Koje je, po Vašem mišljenju, „najvažnije nebo“ koje bi trebalo da zapamtimo?

„Najvažnije nebo“ koje bi trebalo da zapamtimo nije, po mom mišljenju, ono koje se nalazi iznad nekog određenog mesta. To je naše unutrašnje nebo, ono pod kojim smo prvi put osetili ljubav, pripadanje i sigurnost, ali i ono pod kojim smo naučili da ustanemo kada padnemo.

Svako od nas ima takvo nebo. Nekome ga čine roditelji, nekome detinjstvo, zavičaj, jedan čovek, jedna kuća, jedna uspomena. Nekome možda samo jedna rečenica koju nikada nije zaboravio.

Volela bih da čitalac posle ovog romana zastane nad rečenicom iz njega: „Daljina samo proverava ono što je u srcu odavno zapisano.“ I da se zapita: šta ne smem da zaboravim, ma koliko daleko od toga otišao? Jer možda je upravo to naše najvažnije nebo – ono koje pamtimo i onda kada više ne možemo da mu se vratimo.

A da bismo ponovo mogli da uzletimo, moramo najpre zapamtiti zvezdice sopstvenog neba.

Autor: Katarina Krstić-Tadić

Izvor: rasejanje.info