Slavica Mastikosa: Ljubav je jedini put

U kakvom su se viru našli junaci njenog novog romana „Ptica koja pamti nebo“, šta se desi kada istina zakasni za treptaj oka i može li se izbeći ono što nam je suđeno, saznajemo od autorke Slavice Mastikose.

Autorka romana „Tri hleba nasušna“, „Preludijum“ i „Zakon srca“ Slavica Mastikosa napisala je novi roman „Ptica koja pamti nebo“, koji, u ritmu karipskog plesa, donosi dirljivu sagu o prijateljstvu, povratku sebi, o sili koja spaja razdvojene, o trenutku kada strah konačno ustupi mesto razigranoj pesmi. I o prošlosti koja opkoljava sa svih strana, a na svakom je junaku da spozna istinu kako bi se izmirio i sa sobom i sa ljudima oko sebe.

Predstavljajući nam novu knjigu, Slavica Mastikosa priča o izazovima pred koje je stavila svoje junake, ali i sebe samu, jer je romanom „Ptica koja pamti nebo“ napravila žanrovski iskorak.

U „Ptici koja pamti nebo“ dočekuje nas Miško koji je svog oca ispratio na poslednje putovanje. I ništa ne bi bilo neobično da otac, koji nije bio pobožan, u samrtnom času nije molio Boga za oprost. Koga je video, što je probudilo sećanja na događaj iz prošlosti?

Miškov otac, ugledni lekar i čovek nauke, koji je celog života bio ateista, u kolima hitne pomoći ugledao je mladu doktorku čiji ga je lik neodoljivo podsetio na jednu devojku iz njegove mladosti, ženu o koju se davno ogrešio. Taj iznenadni susret sa potisnutom krivicom budi tajnu koju je godinama nosio u sebi, i on u poslednjim sekundama života moli Boga za oprost, ne uspevši da olakša dušu. Ta nedorečena ispovest ostavlja njegovog sina Miška u potpunom šoku, otvarajući Pandorinu kutiju očeve prošlosti. Upravo u tom strašnom sekundu Miško spoznaje da je vera u sutra najveća ljudska zabluda i da najbitnije istine često zakasne za samo jedan treptaj oka. Pred njim ostaje mučno, ali neodoljivo traganje: koji je to greh njegov otac odneo sa sobom u grob?

„Ptica koja pamti nebo“ donosi nešto drugačiju anatomiju i strukturu priče, uz više zapleta nego u Vašim ranijim delima, mnogo tajni čeka i decenije da budu otkrivene. Priča postaje pravi detektivski roman, bogat likovima i događajima, za koje je bilo, čini se, nužno da se služite i alatima svojstvenijim drugim njegovim podžanrovima. Kakav je to izazov za Vas predstavljao?

Dok sam pisala roman, iskreno, nisam bila svesna tog žanrovskog iskoraka, niti sam namerno išla u pravcu detektivske strukture. Prepustila sam se priči, a ako je rezultat takav da se „Ptica koja pamti nebo“ doživljava kao pravi detektivski roman, izuzetno sam zadovoljna jer to znači da sam zanatski napredovala. Rad na ovoj knjizi trajao je pune četiri godine. To je dug period, ali bio je neophodan da bih pažljivo izgradila brojne likove, povezala njihove karaktere i pronašla onu zlatnu nit koja ih spaja. Zahtevalo je to i svestrano istraživanje literature, uranjanje u jednu epohu koja je, kao i svaka druga, imala svoje lice i naličje. U vremenu iskrivljenih ogledala i najčistija istina može postati dokaz protiv pravednika. Da bih prikazala težinu takvih sudbina, svoje junake sam štitila tako što sam njihove tajne čuvala do samog kraja, upravo onako kako to i sâm život čini: sve dok u sebi nisu pronašli snagu da oproste i sebi i drugima.

Svi junaci nose nerazrešene sukobe, slike koje s vremenom ne blede i, koliko god udaljene, nikada nisu predaleko, kao da prošlost ne prestaje da traje. U kakvom su se viru našli?

Junaci ovog romana našli su se u specifičnom viru sopstvene savesti i prošlosti, jer vreme može da obriše godine, ali ne i dugove duše. Svi znamo priču o caru Trojanu i kozjim ušima, a činjenica je da prikrivene istine uvek imaju duboke korene i previsoku cenu. Pogotovo kada se ono što je trebalo da bude oličenje sreće pretvori u mračnu tajnu, tada više nema nagodbe sa stvarnošću. Taj vir u kojem se nalaze jeste začarani krug bežanja od samih sebe. Ipak, kada uspomene postanu preteške za jedno srce, najveća hrabrost je skinuti oklop tišine. Život, pa stoga i moj roman, nije samo jedna priča, već raskošan pačvork satkan od mnogo sudbina. Moji likovi nisu savršeni, ali upravo ta nesavršenost ljudskog bića najbolje oslikava sâm život.

A da li će moji junaci uspeti da izrone iz tog kovitlaca, da pronađu snagu da oproste, prvenstveno sebi, a potom i drugima, i da li nas ono što nam je suđeno strpljivo čeka na kraju svakog našeg bega, ostavljam čitaocima da otkriju.

Jedna osoba je stožer romana i ka njenoj sudbini gravitiraju i sudbine svih junaka, kao da su delići koji pomažu u odgonetanju veće slagalice. Kada reše svoje, mi čitaoci svakim smo korakom bliži otkrivanju glavne misterije. Šta sve Vaše junake povezuje?

Moji likovi nose svoje sudbine kao zatvorenu knjigu, a ljubav kao otvoren put. Iako su njihove staze naizgled različite, a tajne duboke, ono što ih sve neraskidivo povezuje i vodi ka toj centralnoj sudbini-stožeru jeste zajednička nit ljudskosti koju su uspeli da spasu od zaborava i vremena. Vreme ostavlja tragove na njihovim licima, ali odanost ne stari u njihovoj duši. Uprkos svim iskušenjima i vihorima epohe u kojoj su se našli, oni su sačuvali ono najvažnije: sposobnost da se sećaju, da osećaju i da vole. Upravo ta spremnost na ljubav i odanost postaje ključ koji, deo po deo, otključava njihove zatvorene sudbine i vodi čitaoca ka odgonetanju glavne misterije romana.

I u Vašim prethodnim romanima, posebno u „Tri hleba nasušna“, ali i u „Zakonu srca“, važna su pitanja porekla, identiteta, temelji na kojima gradimo svoje Ja. Zašto je važno prihvatiti sebe, istinu? Može li se izmaći onome što nam je suđeno ili nas ono „uvek sačeka na kraju svakog bega“?

O pitanju sudbine i identiteta razmišljam celog života, noseći u sebi jedinstveno porodično trojstvo – majku koja me je rodila, majku koja me je dušom odgojila i oca koji je svoju tugu tihovao. Upravo to je bio povod za moj roman „Tri hleba nasušna“. Ta lična sudbina naučila me je da se poreklo ne dokazuje samo pupčanom vrpcom, već bezrezervnom ljubavlju. Upravo mi je mama Marica bila inspiracija za jedan lik majke-odgajateljice u ovom romanu, jer se o ljudima koji srcem i dušom usvoje i vole decu bez roditelja nepravedno malo piše. S druge strane, u romanu „Zakon srca“ dotakla sam se suprotne, a podjednako bolne strane borbe za identitet i potomstvo. Inspirisana istinitom ispovešću jedne Nemice, napisala sam priču o ženama koje se nakon smrti partnera suočavaju sa surovim zakonskim propisima koji im osporavaju pravo da nastave proces i postanu majke. To je tiha tema o kojoj se i danas u Srbiji ćuti, a koja duboko kroji ljudske sudbine. Zašto je važno prihvatiti istinu? Zato što je izlomljeni život poput izlomljenog hleba: ne moramo ga ponovo sastavljati da bi nas nahranio svojom istinom. Mišljenja sam da tek kada prigrlimo svoje bitke, shvatamo da nas sudbina ne čeka na kraju bega da bi nas kaznila, već da bi nas konačno oslobodila.

U jednom segmentu Vašeg romana provlači se tema asistirane smrti. Kao medicinska sestra sa višedecenijskim iskustvom, kakav je Vaš stav o ovom pitanju?

Kao medicinska sestra negovala sam ljude koji su se u mukama rastajali sa životom i svedočila sam najtežim dilemama lekara i porodica. Zato o ovome ne govorim teoretski, već iz dubokog ljudskog i profesionalnog iskustva. Iskreno, ne znam, niti bih želela da saznam da li bih ikada mogla da donesem takvu odluku za sebe ili za nekog meni dragog. Dotakla sam se te važne teme kroz sudbinu jedne nepokretne junakinje u mom romanu, na koju su nega i ljudska toplina uticale da odustane od te opsesivne ideje, a čitaocima ostavljam da kroz njenu priču sami spoznaju svu težinu tog problema.

Da li je za Vas pisanje jedan vid ronjenja u Veliku plavu rupu (podvodna rupa na obali Belizea, za koju ronioci veruju da u njoj mogu ostaviti sve muke) u kojoj svaki put izbacite nešto što ste predugo nosili u sebi? Kako se osećate kada roman završite? Da li je slično osećaju kada izronite na površinu?

Pisanje je za mene upravo to, hrabar zaron u sopstvenu Veliku plavu rupu, u najdublje i najskrivenije delove sopstvene duše. Kada se roman završi, osećaj je zaista sličan izronu na površinu i prvom dubokom udahu olakšanja.

Kada se odmarate od glasova svojih junaka, koje pisce čitate? Iz ovogodišnje produkcije postoji li naslov koji je posebno privukao Vašu pažnju?

Pisanje me neizmerno raduje i ispunjava, ali ono sa sobom nosi i jedno strogo pravilo: dok stvaram, nikada ne čitam beletristiku. To radim svesno, jer želim da ostanem potpuno svoja, autentična i dosledna sopstvenom glasu i junacima. Laguna ima pravu armiju sjajnih pisaca. Već sam nabavila nekoliko ovogodišnjih naslova i radujem se što ću im se posvetiti tokom narednog perioda. Upravo zato ne bih izdvajala nijedno konkretno ime, kako se ne bih ogrešila o mnoge druge izvrsne autore čija dela tek čekaju na mojoj polici. Ipak, postoji jedna knjiga koja nikada ne odlazi sa mog noćnog ormarića i kojoj se uvek vraćam. To je knjiga tihih sozercanja – „Pojuće srce“ Ivana A. Iljina. Ona je moj mir, moje utočište i podsetnik na ono najuzvišenije u ljudskoj duši.

Autor: Siniša Bošković

Izvor: časopis Bukmarker, br. 66