Sjaj i tama Teodorinog prstena
Preko istorijskog konteksta i misterioznih relikvija, Vanja Bulić u svojim romanima zapravo razotkriva lice i naličje današnjeg društva, pa je tako učinio i u „Teodorinom prstenu“, istakavši u prvi plan svet visoke mode, gde fizička lepota nikako ne mora značiti i ljudsku dobrotu, tim pre što se neke nesuglasice završavaju krvavim obračunima.
Iako se i u ovom romanu istraživanjem o jednoj dragocenosti pomno bavi novinar Novak Ivanović, ipak se „Teodorin prsten“ bitno razlikuje od ostalih Bulićevih romana u kojima je pomenuti novinar glavni junak, jer dok su prethodni romani uglavnom prožeti avanturističkim putovanjima po usamljenim manastirima i manje-više nepoznatim predelima, „Teodorin prsten“ se u mnogome približava tipičnom detektivskom žanru, a radnja se najvećim delom dešava na jednom mestu, i to – na mestu zločina, dok su svi likovi podjednako važni, tako da više ni Novak Ivanović nije glavni junak u pravom smislu tog pojma.
Osim Novaka, tu su i nezaobilazni likovi koji su čitaocima takođe poznati iz ranijih romana, poput simpatične novinarke s karakterističnim nadimkom „Muška“ i inspektora Perića, koji mimo svoje volje redovno dobije slučaj na kome Ivanović već uveliko radi svojevoljno. Može se čak reći da su Perić i Muška u ovom romanu donekle zasenili Novaka, jer dok inspektor redom ispituje svakog osumnjičenog, dotle novinarka uspeva da kroz strpljive razgovore prodre u dušu svakog prisutnog dok ne naiđe na samog ubicu; iako rade odvojeno, često i uz negodovanje onog drugog, upravo njih dvoje povezuju celu priču u neraskidivu nit, dok je Novak više posmatrač sa strane nego učesnik u rešavanju misterije. Znatno vidnije mesto dobila je i Novakova žena Suzana, koja će sama prepoznati da se iza ubistva skriva još jedna misterija koju drugi nisu ni primetili jer su bili zaokupljeni sukobima među kreatorima i manekenima.
Zanimljivo je da su već u prvom poglavlju čitaocima jasno predočeni najvažniji detalji zločina, no upravo je u tome najveća draž romana: ishod jeste unapred poznat, ali se ne znaju njegovi uzroci, pa kako se jedan po jedan flashback budu smenjivali iz poglavlja u poglavlje, tako priča postaje mozaik koji se može sastaviti samo zajedničkim snagama inspektora, novinarke i istoričarke umetnosti.
Smestivši zaplet u svet visoke mode, pisac je ambijent morao učiniti autentičnim (rizikujući ponekad da pređe u dokumentarnost nasuprot umetničkoj fikciji), pa je u priču utkao i pojedine stvarne ličnosti savremene popularne kulture, tako da u „Teodorinom prstenu“ svoj cameo imaju jedan pevač i jedna glumica, što bi takođe moglo biti zanimljivo i donekle osvežavajuće u celoj priči.
Najzad, tu je i nezaobilazni omaž časopisu Duga, koji, iako je u stvarnosti već odavno ugašen, ipak nastavlja da živi kroz Bulićeve romane i kroz istraživački (često i rizični) rad Novaka Ivanovića i njegove koleginice Muške.
Ističući prsten srpske kraljice Teodore kao centralni motiv svog novog romana, Vanja Bulić pokazuje da srpska istorija i kultura ne oskudevaju u relikvijama za koje bi se otimale i neke nacije koje sebe smatraju mnogo značajnijim, a pritom je pisac darovao čitaocima i dragocene istorijske podatke za koje se ne može reći da su poznati široj publici, pošto bi malo ko znao da je Teodora iz naslova romana zapravo majka cara Dušana, te da je njen prsten otkriven na prilično neobičan i pomalo kontroverzan način.
Još jednom se osvrnuvši na skrajnute činjenice iz srpske povesti, pisac kao da se prvenstveno obraća onima koji „hvale Luvr i Ermitaž, a nikad nisu kročili u Narodni muzej u Beogradu“.
No, ponekad se turisti najbolje regrutuju upravo putem ovakvih knjiga, a nakon čitanja „Teodorinog prstena“ sigurno će svako poželeti da i lično vidi ovu dragocenost.
Neka i ovaj prikaz bude završen u detektivskom stilu: već je, u prethodnim rečenicama, naglašeno gde se danas nalazi Teodorin prsten.
Autor: Dušan Milijić
Iako se i u ovom romanu istraživanjem o jednoj dragocenosti pomno bavi novinar Novak Ivanović, ipak se „Teodorin prsten“ bitno razlikuje od ostalih Bulićevih romana u kojima je pomenuti novinar glavni junak, jer dok su prethodni romani uglavnom prožeti avanturističkim putovanjima po usamljenim manastirima i manje-više nepoznatim predelima, „Teodorin prsten“ se u mnogome približava tipičnom detektivskom žanru, a radnja se najvećim delom dešava na jednom mestu, i to – na mestu zločina, dok su svi likovi podjednako važni, tako da više ni Novak Ivanović nije glavni junak u pravom smislu tog pojma.
Osim Novaka, tu su i nezaobilazni likovi koji su čitaocima takođe poznati iz ranijih romana, poput simpatične novinarke s karakterističnim nadimkom „Muška“ i inspektora Perića, koji mimo svoje volje redovno dobije slučaj na kome Ivanović već uveliko radi svojevoljno. Može se čak reći da su Perić i Muška u ovom romanu donekle zasenili Novaka, jer dok inspektor redom ispituje svakog osumnjičenog, dotle novinarka uspeva da kroz strpljive razgovore prodre u dušu svakog prisutnog dok ne naiđe na samog ubicu; iako rade odvojeno, često i uz negodovanje onog drugog, upravo njih dvoje povezuju celu priču u neraskidivu nit, dok je Novak više posmatrač sa strane nego učesnik u rešavanju misterije. Znatno vidnije mesto dobila je i Novakova žena Suzana, koja će sama prepoznati da se iza ubistva skriva još jedna misterija koju drugi nisu ni primetili jer su bili zaokupljeni sukobima među kreatorima i manekenima.
Zanimljivo je da su već u prvom poglavlju čitaocima jasno predočeni najvažniji detalji zločina, no upravo je u tome najveća draž romana: ishod jeste unapred poznat, ali se ne znaju njegovi uzroci, pa kako se jedan po jedan flashback budu smenjivali iz poglavlja u poglavlje, tako priča postaje mozaik koji se može sastaviti samo zajedničkim snagama inspektora, novinarke i istoričarke umetnosti.
Smestivši zaplet u svet visoke mode, pisac je ambijent morao učiniti autentičnim (rizikujući ponekad da pređe u dokumentarnost nasuprot umetničkoj fikciji), pa je u priču utkao i pojedine stvarne ličnosti savremene popularne kulture, tako da u „Teodorinom prstenu“ svoj cameo imaju jedan pevač i jedna glumica, što bi takođe moglo biti zanimljivo i donekle osvežavajuće u celoj priči.
Najzad, tu je i nezaobilazni omaž časopisu Duga, koji, iako je u stvarnosti već odavno ugašen, ipak nastavlja da živi kroz Bulićeve romane i kroz istraživački (često i rizični) rad Novaka Ivanovića i njegove koleginice Muške.
Ističući prsten srpske kraljice Teodore kao centralni motiv svog novog romana, Vanja Bulić pokazuje da srpska istorija i kultura ne oskudevaju u relikvijama za koje bi se otimale i neke nacije koje sebe smatraju mnogo značajnijim, a pritom je pisac darovao čitaocima i dragocene istorijske podatke za koje se ne može reći da su poznati široj publici, pošto bi malo ko znao da je Teodora iz naslova romana zapravo majka cara Dušana, te da je njen prsten otkriven na prilično neobičan i pomalo kontroverzan način.
Još jednom se osvrnuvši na skrajnute činjenice iz srpske povesti, pisac kao da se prvenstveno obraća onima koji „hvale Luvr i Ermitaž, a nikad nisu kročili u Narodni muzej u Beogradu“.
No, ponekad se turisti najbolje regrutuju upravo putem ovakvih knjiga, a nakon čitanja „Teodorinog prstena“ sigurno će svako poželeti da i lično vidi ovu dragocenost.
Neka i ovaj prikaz bude završen u detektivskom stilu: već je, u prethodnim rečenicama, naglašeno gde se danas nalazi Teodorin prsten.
Autor: Dušan Milijić
