Simonida Milojković: Ljubav kao dijagnoza

Da li je zaljubljenost vrsta psihoze, zašto važi latinska izreka „zaljubljeni ‒ zaluđeni” i zašto podsvesno biramo loše partnere, samo su neka pitanja koja je istražila Simonida Milojković u novom romanu, tačnije psihotrileru „Dijagnoza: Ljubav“, u izdanju Lagune. Svojim prethodnim naslovima ova spisateljica drži rekorde u čitanosti, a nas je zanimalo kako je nakon tema poput narkomanije i prostitucije, na red došla ljubav.

„Izgleda da nisam bila dovoljno zrela da pišem o tako kompleksnoj temi kao što je ljubav. Budući da sam šesnaest godina bila novinar u dnevnom listu Blic, lakše mi je bilo da se bavim istraživanjem i pišem istinite priče o neobičnim ljudima. Tako sam obilazila ilegalne javne kuće po Srbiji i legalne po Nemačkoj, i napisala 'Grabljivicu', istinitu ispovest prostitutke. Potom sam nekoliko godina provela u društvu narkomana i napisala knjigu i pozorišnu predstavu 'Ljubav u doba kokaina', pa roman 'Žena' o travestitima i transrodnim ljudima. Doskoro, da biste saznali nešto o ljudima s margine društva ili sa samog dna, morali ste da pogledate neki evropski umetnički film ili pročitate o njima u literaturi. Danas je dovoljno da uzmete daljinski i uključite neki kanal s nacionalnom frekvencijom, pa da po ceo dan i noć uživo gledate prostitutke, kriminalce, prostake, agresivne ljude s ozbiljnim psihičkim problemima…“

Biranje pogrešnih partnera, zavisnost od ljubavi, posesivnost, samo su neki problemi u vezama. Da li su veze danas komplikovanije?

Knjiga „Dijagnoza: Ljubav“ bila bi samo jedna uzbudljiva ljubavna priča da glavni junak Petar nije psihijatar, koji putem psihoterapije pomaže ljudima da shvate uzroke svojih ljubavnih problema. Svi junaci u knjizi imaju ljubavni problem, pa čitajući, i mi saznajemo ponešto o sebi i uzrocima nekih naših loših izbora. Interesantno je da taj psihijatar ima rešenje za sve, osim za sebe. Kada se zaljubi u lepu glumicu Jelenu, potpuno izgubi glavu i poludi od ljubavi. Da, da, svi smo mi pametni kada drugome treba dati savet. Veze danas jesu postale komplikovane jer su ljudi postali samodovoljni.

Zanimljiv je deo knjige u kome pišete da preterano samouverene žene, koje sve mogu same, odbijaju muškarce, a takvih je danas, čini se, sve više. Zašto?

Žena se odrekla svoje tradicionalne uloge i na putu emancipacije prevazišla je i taj stepen ravnopravnosti s muškarcem, te se danas takmiči s njim želeći da pokaže kako je bolja i jača od njega. A muškarcu ne treba žena da s njom obara ruku, već da je pazi i mazi. Umesto prirodnog jedinstva različitosti muškarca i žene, postoji mnogo samih, nezadovoljnih ljudi koji čeznu za zagrljajem i ljubavlju.

Šta je najzanimljivije što ste saznali konsultujući se s psihijatrom dok ste pisali knjigu?

Naučila sam da zaljubljenost nije ljubav već vrsta psihoze, jer osobu u koju smo zaljubljeni ne sagledavamo realno, nego na nju podsvesno projektujemo svoju predstavu idealnog partnera; da do sedme godine svi pišemo svoj životni scenario, koji je kasnije teško ispraviti, mada ne i nemoguće; da je praštanje lekovito, jer tek kada oprostimo osobi koja nas je povredila, mi ćemo se odvezati od nje i moći da čisti i oslobođeni nastavimo dalje; naučila sam i da ljubomora i posesivnost ne odražavaju ljubav već samoljublje...

Bavite se i društveno odgovornim radom u borbi protiv narkomanije. Kako reaguju deca i mladi?

Uoči izvođenja predstave „Ljubav u doba kokaina“ držimo tribinu psihijatar, zalečeni narkoman i moja malenkost, po domovima kulture širom zemlje, a u Beogradu u Akademiji 28 na Slaviji. Od 2012. godine bavim se problemom narkomanije i mislim da nikada ništa pametnije i korisnije nisam radila. Kada nakon predstave čujemo komentare dece i mladih: „Ja ovo nikada neću probati”, ekipa i ja osetimo ogromno zadovoljstvo i zahvalnost Bogu što nam je dao ovako značajnu misiju.

Autor: Vanja Ostojić

Izvor: Lepa & Srećna