Simfonija vremena
Vele da vreme nema oblik. Kad misle na njega, deca crtaju časovnike. Crtaju velike kazaljke, ne znajući da su osuđene da ga prokleto guraju napred za vjeki vjekov, poput malih Sizifovih ćerki. Može biti da se vreme rađa bez oblika, i stoga ga poprima u telima stvari, i u živim i u mrtvim.
„Simfonija vremena“ Alvara Arbine je istorijski triler začinjen mešavinom porodičnih tajni, špijunaže, romantike i transcendentalizma. Od Pariza i Oksforda, preko Južne Afrike, Konga, tirkiznih karipskih voda pa sve do stenovitih kantabrijskih obala, ovaj roman nas vraća u doba bel epoka i Druge industrijske revolucije.
Godine 1914. na železničkoj stanici u Londonu Elsa Krejg čeka svog muža Bendžamina, ali on nije u vozu iz Pariza kojim je trebalo da se vrati kući. Ona kreće u potragu za njim jer je sigurna da nije nestao svojom voljom. U paralelnom toku autor nam donosi priču o Elzinim roditeljima, porodici Sulueta, čija se lična drama odvija šezdesetih godina devetnaestog veka na obalama Kantabrije. Arbina je u samu radnju uspešno utkao ekonomske, političke i društvene prilike u Španiji krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka. Može se naslutiti kako će napredak tehnologije doneti konflikte na globalnom nivou, a prvenstveno u Evropi u osvit Prvog svetskog rata.
„Simfonija vremena“ ujedno prati i uspon baskijskih industrijalaca, porodice Mendibile. Arno Mendibile se ne oseća punopravnim članom svoje porodice. Majka mu je preminula na porođaju, a otac preuzima brigu o njemu, trudeći se da mu obezbedi obrazovanje i poduči porodičnom poslu. Međutim, maćeha mu zagorčava život na sve moguće načine. Ekscentrični profesor Higins postaće mu prijatelj i uticaće na njegova interesovanja. Lik Semjuela Louela Higinsa jedan je od najupečatljivijih aspekata „Simfonije vremena“. Istoričar, intelektualac i profesor matematičke statistike, opsednut je stvaranjem takozvane teorije Note vremena, koja za cilj ima da otkrije ključne činioce koji leže iza svakog istorijskog događaja i da na taj način predvidi budućnost čovečanstva.
Roman obiluje implicitnim i eksplicitnim aluzijama na književnost i klasičnu muziku (Dikens, Šekspir,Vern, Odisej, Betoven...). Arbinini likovi nude nam izuzetne, na trenutke i veoma poetične uvide. Oni prolaze kroz bezbroj neprilika u dva vremenska toka koji su neretko toliko isprepleteni da im se gubi nit. Autor ističe da nije u pitanju verni prikaz onoga što se zaista odigralo, radi se o rekonstrukciji stvarnosti. „Simfonija vremena“ nam pomaže da razumemo jedno vreme, koliko god da je intervencija autora olabavila veze između istorijskog i fikcije.
Istorija se piše na listu hartije koji je osuđen na neprekidan let. Vetar ga kovitla, nosi ga između vazdušnih struja, zaustavlja i barata njime kako mu se prohte. Vetar, a on nije ništa drugo do vreme, može da spoji dve reči zapisane svaka na po jednom kraju lista.
Autor teksta: Ivana Veselinović
