„Sedam stubova“ i četiri faze
Engleski naučnik i astrofizičar Džon Gribin (1946) na jednom mestu svoje knjige „Sedam stubova nauke“ sebe naziva i istoričarem. To čini sa punim pravom: bilo da se bavi otkrićem da je svemir beskonačan, činjenicom da ne postoji nešto što bi bilo opravdano zvati zasebnom životnom silom ili da je Mlečni put „skladište gradivnih elemenata života“, engleski autor čitaocu iznosi predistoriju dolaska do određenog suštinski značajnog naučnog zaključka a koja je, kako u uvodu parafrazira britansko-američkog fizičara Dž. B. S. Holdejna, najčešće tekla kroz četiri faze: „1) ovo je bezvredna besmislica; 2) ovo je zanimljivo ali pogrešno gledište; 3) ovo je tačno ali sasvim nevažno; 4) oduvek sam to tvrdio.“A između prve i završne etape akteri su na svom putu do istine umeli da na svojoj koži prožive ponekad tragične a ponekad i tragikomične priče, o čemu svedoče i ovde opisane sudbine ili epizode iz života Đordana Bruna, Alberta Ajnštajna, pionira spektroskopije Gustava Kirhofa kao i Sesilije Pejn-Gapoškin koja je prva otkrila da se zvezde sastoje od vodonika i helijuma, ali je prethodno morala da se preseli u Ameriku iz Engleske u kojoj joj, ne tako davno s obzirom na dotični problem (1925), nije bilo dopušteno da diplomira a kamoli doktorira jer je bila – žena. Možda zbog istih razloga, ali i stoga što je bio znatno poznatiji, Henri Noris Rasel je požnjeo većinu priznanja za njena otkrića. Naravno, „Sedam stubova nauke“ se ne bave prvenstveno pričama o čuvenim naučnicima već o onom na šta naslov ukazuje, ali, kao što kaže običan đak, Stiven, koji je citiran na stražnjoj korici: „Kad bi se u školi fizika i hemija predavale na ovaj način, bile bi daleko prijemčivije i zabavnije za većinu učenika“.
Kako bi postigao veću komunikativnost, Gribin se često služi kolokvijalnim izrazima onde gde bi mnogi naučnici upotrebili stručne, ili oslikava supstancijalne i nadvremene pojave poređenjima sa svakodnevnim situacijama i pojavama iz savremenog života. Na primer, autor ilustruje Njutnove zakone kretanja opisom sudara bilijarskih kugli u tehnici reprodukovanja unazad, talase linija u Sunčevom spektru naziva sličnim bar-kodu ili piše kako su „dupli lanci molekula DNK samo labavo spojeni vodoničnom vezom koju sam ranije onako usput pomenuo da bi mogli da se otvore i ponovo zatvore kao dve strane rajsferšlusa“.
Bez ovako relaksiranog a plastičnog pristupa, bilo bi nemoguće na skučenom prostoru od oko sto pedeset stranica na pitak način opisati temeljne probleme kakvi su pojedini od navedenih, ili pitanja kako je svet nastao i da li smo sami u svemiru (koje uključuje i autorov odgovor!), hemijski sastav Sunca, paradoks praznine čvrstih predmeta, slučajnost stvaranja ugljenika ili zašto je pretvaranje leda u vodu toliko krucijalno.
Da je očigledno da Gribin ovom knjigom – s punim pravom, kako i podaci o njenoj komercijalnosti svedoče – namenjuje većem broju ciljnih grupa, govori i spisak dodatne literature koju preporučuje na kraju dela, a koju sortira na laka štiva, ne tako laka štiva, teška i zanimljiva štiva, dakle na četiri vrste, koliko je i faza u prihvatanju naučnih činjenica u prvoj rečenici „Sedam stubova nauke“.
Autor: Domagoj Petrović
