„Sedam dana u junu“: Čudo od hita
Zaista je teško zamisliti da ljubav dvoje pisaca, kao pripadnika prilično klišeiziranog sveta, može biti zanimljiva tema za širu publiku, a kamoli da će iznedriti knjigu koju će najrazličitiji američki i evropski mediji, od onih specijalizovanih za literaturu preko popkulturnih i neprofitnih do modnih, ženskih i porodičnih, konsenzusom kakav se skoro nikad ne dešava proglasiti za roman (2021) godine. Takvo bezmalo nezamislivo, a prividno još manje izvodljivo postignuće deluje dodatno složeno ako se zna da je glavna junakinja štiva autorka serije bestselera, a protagonista sasvim drugačiji tip pisca, ugledan i ovenčan nacionalnim nagradama, u poziciji da predaje gde god želi. Čitaocu koji bi voleo da što pre sazna kako je toliko prividno nedostižan recept uspeha sproveden u delo, najlakše bi bilo reći da se samo lati romana „Sedam dana u junu“ i da će mu se odgovor nacrtati još od prve rečenice, koja tera na dalje praćenje štiva, kao i svaka naredna. Stvar je verovatno u umeću Tije Vilijams da istovremeno zasmeje i dirne, koje se proteže duž celog narativa, a vrlo je upadljivo u prvim poglavljima koja su pravi školski zadatak demistifikacije zvezde: iza prividnih nedostataka protagonistkinje (što se naizgled mogu pripisati pripitosti, zaboravnosti i nekoj drugoj socijalno prihvatljivijoj falinki) zapravo se krije njena bolest, koju američka spisateljica prikazuje upečatljivo, ali diskretno, baš kako su opisane scene seksa između dvoje ključnih likova: Eve Mersi i Šejna Holija, koji je takođe umereno groteskan i u isti mah vrlo dostojanstven lik što budi izrazitu empatiju: uspeo je na preambicioznoj sceni jer je pisao bez ambicija; od svih mogućih učenika, najdraže mu je da predaje delinkventima, i to ne iz poze nego iz duboke potrebe.
Da bi ljubav Eve i Šejna delovala uverljivije, oboje su prošli pravi pakao u detinjstvu i mladosti, a pritom su i Afroamerikanci, pa su kao i neki drugi „obojeni“ likovi romana imali priličnih problema, mada nije da su ih se otarasili u sadašnjosti: na primer, za moguću filmsku adaptaciju njenog uspešnog vampirsko-erotskog serijala „Prokleti“, producentkinja projekta traži od Mersi da protagonisti budu bele a ne crne puti, kakvima ih je Eva izvorno osmislila. Možda se širok uspeh „Sedam dana juna“ duguje žanrovskoj polimorfnosti jer je posredi društveno-kritička melodrama. „Rasna“ pitanja nisu jedina kojima se Vilijamsova u tom smislu odlučno bavi: njenom analitičkom skalpelu podvrgnuta je i tema zapuštanja dece u porodici – iako je razvedena: sama, i preopterećena obavezama, Eva je uzorna majka upravo stoga što je učila na zaista jezivim greškama koje je njoj priređivala mater. Dalje, književno-urednički svet kritikovan je naglašavanjem njegovog seksizma i malovaroškog tračarenja usred Njujorka, ali i na (ne)posredniji način, Evinim i Šejnovim zasićenjem karijerom iz različitih razloga. Bolest glavne junakinje pak opisana je diskretno kako bi se verodostojnije prikazalo koliko je ona tabu i u centru sveta u dvadeset prvom veku.
Ključni motivacijski okidač Tije Vilijams da postigne na početku teksta pomenutu konsenzualnu ubedljivost štiva, možda ipak leži u činjenici da ona tematizuje dve osobe koje se znaju iz tinejdžerskih dana kad su proveli sedam dana u junu. Novi susret pruža priliku za plastično prikazivanje druge šanse, koja je u priličnom dosluhu s profesijama glavnih junaka. Naime, kao što pisac/spisateljica po pravilu popravlja svoj tekst pre nego što ga pošalje u štampu, takav može da bude slučaj i sa njegovim/njenim emotivnim životom, naročito ako je u pitanju pokušaj sa partner(k)om odranije, i to možda i životnom ljubavlju.
Autor: Domagoj Petrović
