Saveti za pisce Filipa Pulmana
Filip Pulman je 2010. godine u intervjuu za londonski Gardijan izjavio: „Moje glavno pravilo je da odbijam da radim ono što me odvlači od moje glavne delatnosti [kao što je davanje saveta piscima].“
Svoje „glavno pravilo“ ipak je prekršio u jednom članku napisanom za Bi-Bi-Si, u kojem svojim manje iskusnim kolegama savetuje sledeće:
1. Ignorišite tržište i pišite ono što želite.
2. Ostanite za radnim stolom.
3. Pronađite način pisanja koji vam najviše odgovara.
4. Protagonista mora biti pokretač zbivanja.
Postoji mnogo načina da se strukturira roman, ali dobra ideja je da pustite da postupci glavnog junaka usmeravaju radnju. To se može pokazati kao veoma korisno ako želite da se čitaoci vežu za protagonistu. Čak i ako na početku priče vaš junak počini ubistvo, činjenica da ste mu dozvolili da bude pokretač radnje doprineće tome da publika oseti bliskost s njim uprkos njegovim problematičnim postupcima.
5. Oprobajte se u različitim formatima i žanrovima.
Ovo očigledno nije bilo sve što je imao da kaže, pa je u još jednom članku za Bi-Bi-Si dodao još nekoliko saveta:
1. Pustite likove da se sami razotkriju.
2. Uvek postoji još priča.
3. Normalno je da osećate nesigurnost – ali nemojte slušati muziku.
Nikada ne mislim da je ono što napišem dobro. U najboljem slučaju, pomislim: „Pa, može da prođe.“ Kada pišem, svesniji sam zvuka nego značenja. Znam kako će izgledati ritam rečenice pre nego što smislim reči koje ću upotrebiti. To je veoma važan faktor u načinu na koji pišem. Zbog toga ne mogu da pišem uz muziku. Neki pisci to čine, ali ja jednostavno ne mogu. Tišina? Da. Pneumatske bušilice? U redu. Saobraćajna buka? Nema problema. Ali muzika ne dolazi u obzir. Potrebna mi je tišina kako bih čuo ritam.
4. Ton je daleko važniji od strukture.
Otprilike znam u kom pravcu se situacija razvija – ali ne znam kako da stignem do cilja. Ne poričem važnost strukture, ali ona dolazi kasnije. Ima onih koji smatraju da je ona ključni element, ali nije. Struktura je površna stvar. Ono što je najvažnije u knjizi jeste ton, ton glasa, a ako ga promenite, moraćete da menjate sve, do poslednje rečenice. Strukturu možete promeniti u poslednjem trenutku. Možete jednostavno reći: „Počeću od sredine“, ili nešto slično. Struktura je tu, ali dolazi kasnije.
5. Izaberite omiljenu olovku.
6. Pišite za sebe.
Kada pišete, morate prvo da zadovoljite sebe, jer u početku nemate drugu publiku. Ali knjiga ne postoji u potpunosti sve dok je neko ne pročita. Čitalac je izuzetno važan deo transakcije – a ljudi treba da čitaju ono što žele da čitaju. Ja pišem za sebe – pišem za svako svoje „ja“ koje je ikada postojalo. Od prvog „ja“ koga se sećam, onoga koje se zaljubilo u priče i obožavalo da ih sluša, do onoga „ja“ koje je pre 50 godina pohađalo Oksford i „ja“ koje je radilo kao nastavnik i pripovedalo priče učenicima. Pišem za svako od njih. Pišem za sebe. Na svu sreću, moje knjige su uspele da pridobiju veoma široku publiku – a publika koja se sastoji i od dece i od odraslih je najbolja moguća publika.
Odgovarajući na pitanja obožavalaca na svom sajtu, Pulman je jednom prilikom napisao i sledeće:
„Ne slušajte tuđe savete. To je moj savet. Pišite o onome o čemu želite da pišete. Zadovoljite sebe. Vi ste genije, oni nisu. Posebno nemojte slušati ljude, poput izdavača, koji misle da bi trebalo da pišete ono što čitaoci žele.“
„Čitaoci ne znaju uvek šta žele. Ni ja ne znam šta želim da čitam sve dok ne odem u knjižaru i ne vidim šta su drugi napisali, a knjige u kojima najviše uživam upravo su one koje nikada ne bih sam napisao.“
„Zaboravite potrebu da zadovoljite druge i mislite na sebe. Tako će vam se ukazati šansa da napišete nešto što će drugi želeti da pročitaju jer očekuju da budu iznenađeni.“
„Osim toga, proces pisanja je mnogo zabavniji kada pokušavate da zadovoljite sebe same.“
Izvor: thendobetter.com
Prevod: Jelena Tanasković
Foto: © K. T. Bruce
