Saveti pisaca: Suzan Orlin

Konstatacija da su detalji izuzetno bitni, svima je dobro poznata, ali ću ipak ponoviti: detalji su zaista izuzetno bitni. Čitamo kako bismo stekli širu sliku, ali ono u čemu zaista uživamo upravo su detalji koji iskaču sa stranice, koji nam se urežu u um tokom čitanja. U tome leži razlika između priče koja je dobra i priče koja je sjajna.

Detalji su često deo opisa. Mnogo razmišljam o opisima i o tome kako da ih uklopim, pa čak i više od toga – kako da ih učinim nezaboravnim. Dobar primer za to je opisivanje lika u nekom delu. Nekada sam osećala obavezu da pružim detaljne opise ljudi o kojima pišem – neku vrstu kataloga njihovih specifičnosti, od glave do pete.

Onda mi je palo na pamet da ja nisam svedok u pravnom postupku i da opisi ne moraju da budu toliko iscrpni. Shvatila sam da ono što je uopšteno ili puki statistički podatak o nekoj osobi uopšte ne mora da se pominje. Na primer: mnogo ljudi ima smeđu kosu. Ne posedujem statističke podatke koji bi to potvrdili, ali imam osećaj da se često podrazumeva da neko ima smeđu boju kose. Stoga sam zaključila da, ukoliko nemam nešto zanimljivo ili posebno da kažem o smeđoj kosi nekog junaka, to ne treba ni da spominjem. Čitaoci će popuniti sve ono što izostavim. U stvari, mislim da veliki deo zadovoljstva koje čitanje pruža jeste upravo dodavanje tih detalja koji nedostaju, a ne beskrajna i često dosadna lista detalja kojim smo bombardovani.

Pre nekoliko godina mislila sam da sam izgubila beleške za jednu priču. Rok koji sam dobila za pisanje se bližio kraju. Usred potpune panike, odlučila sam da zapišem sve čega se sećam, u nadi da ću rekonstruisati ono što sam izgubila. Na listi koju sam napravila našli su se samo oni pikantni, iznenađujući detalji koji su mi ostali u glavi, ali ne i oni očigledni; kao da je moj um preskočio sav napor koji sam uložila u priču i zadržao se samo na onome što je bilo drugačije od uobičajenog.

Na kraju sam pronašla svoje beleške, ali sam naučila odličnu lekciju: zanimljivih detalja ćete se prisetiti bez napora, jer se upravo oni utisnu u pamćenje. Ja vam NE predlažem da pišete striktno na osnovu sećanja. (Nikako!) želim da vam predočim da vi već imate sposobnost da odvojite upečatljive detalje od onih dosadnih, ukoliko to sebi dozvolite. Možda biste mogli da... započnete svoju priču a da ne gledate u beležnicu, da napišete nekoliko opisa bez konsultovanja onoga što ste tamo zapisali. Zatim možete da otvorite beležnicu i uporedite detalje sa svojim beleškama. Ili biste mogli da primenite moju omiljenu tehniku – da ispričate priču prijatelju i obratite pažnju šta se spontano pojavljuje u pripovedanju. Ako ste pisac, trebalo bi da ste i dobar pripovedač i da unapred znate šta će uzbuditi vaše slušaoce. Obratite pažnju na ono što kažete slušaocu i onda ćete moći to da prebacite na papir.

Sve ovo navodi na jednu suštinsku praksu: da veoma pažljivo prikupljate informacije za priču. Manje brinite o svojim beleškama, a više o upijanju doživljaja kroz čula – a to morate da uradite veoma temeljno kako biste ga u potpunosti spoznali. Umetnost zapažanja je kamen temeljac; a kada ono što ste opazili dobro rasporedite na stranici – to je već primena zanata. Počnite širom otvorenih očiju i već ste na više od pola puta.

Autor: Suzan Orlin

Izvor: susanorlean.medium.com

Prevod: Kristijan Vekonj

Foto: Larry D. Moore / CC BY-SA 4.0 / Wikimedia Commons