Sajsi MC: Isto, ali potpuno drugačije

Knjiga poezije Sajsi MC „Šta žulja zgrade?“ nije izlet poznate reperke u još jedan format, već logičan, pomalo rizičan korak ‒ skidanje bita i izlazak pred čitaoca bez zvučne zaštite, koji pokazuje da je jezik oduvek bio njeno najjače oružje.

Ivana Rašić, poznatija kao Sajsi MC, nije gradila karijeru na dopadljivosti. Dok je regionalna pop scena godinama proizvodila bezbedne refrene i predvidive ženske uloge, ona je u rep ušla bez maske, ne tražeći tuđu dozvolu: oštra, ironična, seksualno i društveno samosvesna.

Od klupskog freestylea do albuma koji su pomerali granice žanra, uporno je razbijala očekivanja: kako treba da zvuči žena u repu, o čemu sme da govori i koliko direktna sme da bude. Za jedne previše, za druge tačno ono što je nedostajalo, ali nikad neutralna, jer neutralnost, jednostavno, nije njen teren.

Zato knjiga „Šta žulja zgrade?“ nije izlet poznate reperke u još jedan format, već logičan, ali rizičan korak: skidanje bita i izlazak pred čitaoca bez zvučne zaštite. Kada nestanu produkcija, štit ironije i scenski naboj, ostaje samo tekst ‒ i pitanje da li može da izdrži sam. Upravo tu ova knjiga postaje zanimljiva: ne pokušava da proizvede performans, već da ga ugasi. Umesto javne persone tu je unutrašnji zapis, umesto refrena ‒ nemir, umesto stava ‒ ogoljena misao. I stvar postaje jasna ‒ jezik je najjače oružje Sajsi MC.

Pišući više poetski dnevnik nego poeziju, ona sada ne nastupa, već piše, a kritičarski glasovi, oni koji prate knjigu, primećuju upravo taj momenat ‒ skidanja reflektora. Konstrakta u svom osvrtu govori o mestu preloma spoljašnjeg i unutrašnjeg, o prostoru u kojem autorka „slabo spava i nema mira“.

Radmila Petrović prepoznaje puls koji ostaje i kada muzika stane ‒ sporiji, ali dublji udar. Marko Tomaš čita ove pesme kao spomenar tela i jezika, zapise rasta kroz vreme i prostor svakodnevice. I zaista, tekstovi u knjizi funkcionišu kao unutrašnji monolozi grada.

Urbano je prisutno, ali nije dekor, više je pritisak. Zgrade, prevoz, noć, telo, san, javni govor i privatna pukotina, sve ulazi u isti jezički tok. Poezija je fragmentarna, direktna, povremeno sirova, ali nikada proizvoljna. Ritam postoji, ali nije muzički, više je nalik disanju. Autorka koja je navikla da govori glasno sada piše iz zone tišine, ali efekat je jednako snažan.

Iz kakve potrebe je nastala zbirka poezije „Šta žulja zgrade?“?

Iz vrlo praktične. Počeli su da me pozivaju na radionice pisanja, a meni je bilo neprihvatljivo da pričam o pisanju a da nisam izdala knjigu. A i glupo je da ne izdam knjigu, kad već toliko dugo pišem poeziju, od, recimo, 1999, znam sigurno da sam počela pre 2000. godine.

Zašto onda zbirka nije izašla ranije?

Zato što sam znala šta me čeka kad se odlučim na taj korak, a to je češljanje po starim spisima, gomiletini svezaka, pa onda selektovanje pesama, pa sređivanje za objavljivanje, pronalaženje dobrog urednika, izdavača… Da, trebalo mi je skoro 25 godina da se odlučim na to.

Kada si konačno shvatila da je došlo vreme za to?

Dohvatila sam se tog posla kada me je uslovila stvarnost ‒ promenila sam način života i shvatila da sada imam noć samo za sebe, da više nisam napolju gde vitlam, te sam izvadila sve te sveske koje nisam pipnula godinama i bacila se na jedan rudarski posao ‒ da prvo sve iščitam. Bilo je teško iščitavati to sve, prvo zbog mog rukopisa, a onda ulaženja u ritam koji je zahtevao da radim svaku noć. Opisujem vam sam početak procesa, pre malo više od dve godine.

Kako je dalje tekao taj proces, šta se dešavalo?

Trebalo je da pronađem izdavačku kuću, a htela sam da to bude neka mala jer sam verovala da će mi se ona više posvetiti. Zapravo ne, prvo je trebalo da pronađem osobu koja bi sve pročitala, a onda sela sa mnom da to uređuje, plus da razume sve što hoću i ima dovoljnu širinu. Želela sam malog izdavača, ali sudbina je htela da moje rukopise pročita Nevena Milojević iz Lagune, dakle da izdam knjigu za veliku izdavačku kuću. U radu sa Nevenom promenila sam mnogo toga. Od momenta kad nešto napišete do trenutka kad to ugleda svetlost dana, neophodna je intervencija urednika, u startu sam znala da mi to treba ‒ prvo jer nikad nisam radila nešto takvo, a drugo jer se proces pisanja poezije razlikuje od pisanja za muziku. Jeste suštinski isto, ali je opet drugačije ‒ u muzici postoje određene stvari koje mogu da prođu, dok u poeziji ne rade posao, i obrnuto. Dakle, morala sam da sednem i da se, onako štreberski, pozabavim svojim pesmama. Ritmom, ponavljanjima, preteranim objašnjavanjem ‒ pošto u poeziji nije dobro kad se previše objašnjava, što je bio moj manir. Na kraju sam napravila neku selekciju pesama iz svih tih svezaka, ostavila sam samo one koje imaju zanimljivu ideju, u smislu da niko to nikad nije rekao baš tako.

A šta si shvatila listajući sveske ‒ da li je nešto bilo pisano u formi dnevnika?

Da, meni je samo pisanje terapeutska stvar, verovatno sam i počela da pišem iz neke nužde i potrebe za izražavanjem, za kreativom, pa i, pravo da vam kažem, produktom na kraju. Tokom svih ovih godina pisanja uvidela sam da volim taj krajnji proizvod i kad sam počela da skupljam i selektujem tu poeziju iz svezaka, shvatila sam da me vozi, da me loži ideja da sve to na kraju postane knjiga. Čisto i da bih mogla malo da se pravim važna tom knjigom.

Stvarno?

Da, i to je u skladu sa mojim bićem. Volim konfirmacije, da me prihvate, pohvale, daju potvrdu, i to više za muziku nego za poeziju, ali na kraju dana želela sam da izdam knjigu, da postoji moja knjiga, što je bio jedan od motivišućih faktora da to sprovedem u delo. Lagala bih kad bih rekla da nije tako.

Na korici zbirke „Šta žulja zgrade?“ stoji ime Sajsi MC, a ne Ivana Rašić. U kojoj je meri, onda, tvoja poezija drugačija od muzike?

Pitali su me to ljudi u početku i uvek sam odgovarala da je poezija potpuno drugačija od muzike. Prvo zato što je to nešto što niko nikad nije čitao, pa ni ja doskoro, dakle ‒ novo je, iako od 2000. stoji tamo negde. Na kraju celog procesa Nevena i ja smo shvatile da sam možda sve pesme iščistila i previše, jer bukvalno ne postoji nijedna poveznica s muzikom, sa onim što ljudi već znaju.

Da li ti se dopada ideja da te zovu pesnikinjom?

U suštini ja to i jesam, više sam pesnikinja nego muzičarka. Kad me nazovu muzičarkom, to mi malo dira ego. I kao neko ko se bavi muzikom sve ove godine, i tu sam veći značaj pridavala samom tekstu, nauštrb muzike. Želela sam da on bude dominantan, što možda nije bilo fer s moje strane. Shvatila sam to s godinama.

Da, kad je tekst tvojih pesama u pitanju, bila si beskompromisna od starta…

Priznajem da je to bila odlika amaterizma, neznanja i neiskustva, ali je radilo posao. Ljudi su voleli tu moju upornost da napravim pesmu u kojoj je muzika ugušena rečima, a ima i pesama gde uopšte ne postoji prazan, muzički prostor, kao što je „BMX“ sa albuma „Daleko je Dizni“, jer sam mislila da će one biti bolje ako ih natrpam rečima. S godinama sam shvatila da to nije nužno. Na početku karijere sam bila pomalo bahata, sad sam skromnija, pa poslušam i druge. Ranije nisam htela ni da čitam tuđu poeziju, kako neki pesnik ne bi uticao na mene, kako bih razvila sopstveni stil. A to za samo pisanje poezije nije dobro. Kad sam krenula da sređujem svoje pesme, dobila sam na čitanje neke knjige poezije i počela da čitam druge ljude, što mi je zapravo pomoglo. Evo, apdejtujem se, nakon 25 godina, i moram da vam kažem da to nije tako loše.

Autor: Vanja Gavrovski

Izvor: buro247.rs