Sabrina Filip: Voleti je najlepša i najteža misija

Da li se sve u životu dešava s razlogom, kako živeti bez straha i pronaći pravi put za sebe – saznajemo od Sabrine Filip, autorke romana „Videćeš, srodne duše se uvek negde nađu“.

Foto: privatna arhiva 

„Videćeš, srodne duše se uvek negde nađu“, dirljiva priča o ljubavi, gubitku i sudbini, roman je prvenac francuske autorke Sabrine Filip. Sabrina, koja je i psiholog i predavač, odlučila je da postane pisac nakon što je 15 godina bila stalni saradnik nacionalne francuske televizije. Veruje da književnost ima lekovitu moć, a u ovom romanu istražuje ideju da su neki ljudi povezani na dubljem nivou, i da je ta ljubav jača od svega ovozemaljskog.

Glavna junakinja romana Sabrine Filip je mlada žena, poznata, ali već umorna od života. Ljubav je njeno zanimanje i na televiziji daje stručne savete o toj temi, ali se u stvarnosti bori da zadrži ljude koje voli. U jednom kafeu, u srcu Pariza, upoznaće intrigantnu ženu čija će joj priča promeniti život. Roman „Videćeš, srodne duše se uvek negde nađu“ je ljubavna priča snažnija od vremena, jer govori o obećanju da ono što nam je suđeno, to se i dogodi. Možda kasno u životu. Ali ipak na vreme.

Šta se u životu Vaše glavne junakinje u romanu „Videćeš, srodne duše se uvek negde nađu“ desilo zbog čega je sve prodala i potražila novi stan neukaljan prošlošću?

Moju junakinju, koja nema ime – kao ni ostali glavni likovi u ovom romanu, jer sam želela da se svako može poistovetiti i da priča bude univerzalna – napustio je muž. Otišao je zbog druge žene, a ona je slomljena i više ne nalazi smisao u svom životu.

Čime pokušava da popuni prazninu?

Selidbom pokušava da sebi pruži novi život, da zaboravi prošlost, da stekne nove navike kada shvati da se on neće vratiti.

Kako je rešila da razbije monotoniju nastanivši se na novom mestu?

U početku veruje da je bol nestao promenom kraja i stana, pronalaskom novog ljubavnika, ali je uspomene sustižu.

Zašto je potrebno videti svet i s „druge obale“, odnosno promeniti perspektivu, usvojene navike, koračati drugim ulicama da bi se nešto drugačije dogodilo?

To je metafora. Kada smo tužni, vrtimo se ukrug u sopstvenoj patnji i problemima. Da bismo ih sagledali drugačije, moramo se pokrenuti, promeniti ugao gledanja, videti ih iz druge perspektive. A da bi se budućnost otvorila, moramo prihvatiti da budemo iznenađeni.

Kafe na kraju keja kao da čeka da ga neko počasti svojim prisustvom; „široki šank, barske stolice presvučene purpurnim somotom i zidovi boje čokolade.“ Koga je pronašla tražeći sebe? Šta je spoznala?

U početku ne razume mnogo toga, samo pronalazi mesto koje je umiruje, koje joj pruža malo topline. U tom novom životu oseća se veoma usamljeno i izgubljeno, a taj kafić i njegova živost predstavljaju svojevrsno skretanje misli.

Kada elegantna žena sede kose i plavih očiju sedne preko puta nje, počinje da priča i mi čitaoci, kao i glavna junakinja, postajemo slušaoci. Žamor kafića kao da utrne, Sena se umiri i mi, obuzeti i poneseni, čujemo njen glas kako ispunjava prostor i naš vid, i mi ne skrećemo pogled. Šta je ugledala u mlađoj sagovornici?

Postoji ona koja zna i ona koja ne zna… učitelj i učenik. Da, čitalac sluša tu stariju ženu i njenu priču kao učenik koji kroz poglavlja uči šta su ljubav i smisao života.

„Osećaš se na strah. Moraš naučiti da živiš bez straha. To je jedini način da se živi. “ Kako to izvesti?

To je veoma teško… ali svi naši strahovi svode se na jedan – strah od smrti. Mi smo ovde samo privremeno, ali što više osećamo da našim danima i životu dajemo smisao, to više prihvatamo ideju da jednog dana odemo u miru.

Kako znamo da imamo srodnu dušu? Kako se ti znaci primećuju? Na koji način se duše prepoznaju?

Treba pročitati moj roman da biste to razumeli… mislim da su svi naši važni susreti – susreti duša. Na ovoj zemlji se ponovo susrećemo da bismo zajedno učili, razvijali se i postajali bolji. Neke lekcije su bolnije i teže i primoravaju nas na promenu – to je slučaj kada se sretnu dve srodne duše.

Kako da čujemo svoju dušu kada nam se obraća?

Naš osećaj o tome svedoči i nikada ga ne treba dovoditi u pitanje. Ali vrlo često naš razum govori suprotno, i upravo razum odnosi prevagu.

Zašto ne treba bežati od nevolje i patnje? Da li se sve dešava s razlogom, čak i ono najgore?

Sve je uvek za neko dobro, čak i ono najgore, da – koliko god bilo teško – jer su to životne lekcije koje nas primoravaju da se razvijamo. Menjamo ono što je nepodnošljivo, to je u našoj prirodi.

Svi se rađamo s predodređenom misijom i ta misija je samo naša. Da li ste Vi pronašli svoju svrhu? Šta bi, na osnovu Vašeg iskustva, mogao biti cilj života? Kako da nađemo svoj put?

Volim sliku tapiserije: život je poput tapiserije na kojoj vezemo s naličja. Tek na kraju života je okrenemo i vidimo da čini smislen crtež. Naša osnovna misija je da iskusimo život, a što to činimo svesnije, to se naš put više razjašnjava. U životu imamo različite misije, ali glavna je da volimo, da naučimo da volimo – a to je ujedno i najteže.

Imate li knjigu koja Vam se u poslednje vreme naročito dopala? Kakvi su Vam spisateljski planovi?

Po mom mišljenju, najveći ljubavni roman je Belle du Seigneur Alberta Koena, još jedna priča o srodnim dušama… Moj najnoviji roman Nos folies invisibles objavljen je u oktobru 2025. u Francuskoj, a sledeći je već napisan…

Autor: Siniša Bošković

Izvor: časopis Bukmarker, br. 63