Romanopisac Robert Valzer je pisao mikroskopski sitnim rukopisom i za njegovo dešifrovanje su bile potrebne četiri decenije

Poslednji roman Roberta Valzera Der Räuber ili „Pljačkaš“ objavljen je 1972. godine. Valzer je umro nekih petnaest godina pre toga, u sanatorijumu u kome je proveo poslednje tri decenije života. Bio je prilično uspešna figura na berlinskoj književnoj sceni ranog dvadesetog veka, ali tokom svoje duge institucionalizacije u svojoj domovini Švajcarskoj – odakle je odbio da se vrati normalnom životu, iako je na prvi pogled delovalo da je mentalno zdrav – tvrdio je da je iza sebe ostavio samo pisma. Dž. M. Kuci je za New York Review of Books napisao: „Valzerovo takozvano ludilo, njegova smrt u osami i posthumno otkriveni tajni spisi bili su stubovi na kojima je podignuta legenda o Valzeru kao skandalozno zanemarenom geniju.“

Njegova zaostavština se sastojala od „nekih pet stotina listova papira prekrivenih mikroskopski sitnim zapisima napisanim olovkom, tako teško čitljivim da je u početku njegov izvršilac mislio da je to Valzerov šifrovani dnevnik. Zapravo, Valzer nije vodio dnevnik. Ni sam način pisanja nije bio kodiran: to je jednostavno rukopis sa toliko idiosinkratičnih skraćenica da, čak ni urednici koji su bili upoznati sa njim, nisu uvek mogli da ga nedvosmisleno dešifruju.“

Valzer je osmislio ovaj ekstremni vid stenografije kao neku vrstu leka za spisateljsku blokadu: „U pismu švajcarskom uredniku iz 1927. godine Valzer je tvrdio da je putem svog načina pisanja pobedio ’i fizičku i mentalnu nevesticu, grč, stupor’ do čega ga je dovela upotreba hemijske olovke“, piše Didri Foli Mendelson za Njujorker. „Njegova čudna ’metoda pisanja olovkom’ omogućila mu je da se ’poigrava’, da ’škrabucka, da petlja sa rečima’.“

„Poput umetnika sa ugljenim štapićem među prstima“, piše Kuci, „Valzeru je bilo potrebno da njegova ruka proizvede stabilan, ritmičan pokret, pre nego što je mogao da sklizne u stanje uma u ​​kome su sanjarenje, kompozicija i trag koji ostavlja njegova pisaljka postali jedno.“ Ovaj proces je olakšao prenošenje Valzerovih misli direktno na stranicu, što je dovelo do toga da su njegova kasna dela okarakterisana – i sa zakašnjenjem prepoznata – kao nešto potpuno drugačije od književnosti koja je nastala u njegovo vreme. Bret Bejker je u svom članku za časopis Painter’s Table napisao da Valzerova komprimovana proza (koja se retko pruža na više od jedne stranice ili dve) konstruiše pune narative koji se mogu brzo konzumirati – takoreći „jednim pogledom“. Njihova kratkoća omogućava čitaocu da ponovo sagleda delo do sitnih detalja, fokusirajući se na rečenice, fraze ili reči, baš kao što bismo mogli pomno da ispitamo naslikane detalje ili tragove četkice na nekom slikarskom platnu.

Ova ultrakomprimovana dela koja su potekla iz Bleistiftgebieta (tj. „zone olovke“) „utvrđuju Valzera kao svojevrsnog modernistu: zbog reciklaže materijala njegovi tekstovi mogu da deluju kao kolaži; to su modernističke mešavine koje razgraničavaju mehanički proizvod od ličnog“, piše Foli Mendelson. Zbog ovih tekstova Valzer bi mogao da se smatra i pretečom jednog drugačijeg vida eksperimentalne književnosti: u dužem tekstu o Valzeru, koji je napisao za časopis Njujorker, Bendžamin Kunkel smatra da je 1972. godina kulturološki odgovarajuća za objavljivanje „Pljačkaša“ – „to je prikladan datum za prelepo delo koje se ne može sumirati, delo koje je samorefleksivno poput dela pisaca metafikcije šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka“. Objavljivanje njegovih „mikronacrta“, na nemačkom, kao i u prevodu, uticalo je na pisce dvadeset prvog veka – i to ne samo na njihov odabir veličine fonta.

Autor: Kolin Maršal

Izvor: openculture.com

Prevod: Kristijan Vekonj

Foto: Courtesy of New Directions Publishing Corp.