Roman oko kog se digla prašina i pre nego što je izašao iz štampe

Krajem januara 2020. godine, nakon deceniju istraživanja, svetlost dana ugledao je roman „Osinje gnezdo“, objavljen od strane Izdavačke kuće Laguna. Kako je, od svakodnevnog izveštavanja, došao do pitanja primarnog za novi rukopis, u kom smeru ga je to odvelo, kao i o svim događajima na putu istraživanja, razgovarali smo sa autorom Vladom Arsićem, jednim od najčitanijih domaćih pisaca današnjice, inače poreklom iz našeg kraja i oženjenim Valjevkom. Lagunina recenzija romana „Osinje gnezdo“ počinje rečima: „Mit o lomači na Vračaru traje već četiri veka, kult svetitelja još i duže. Radovi na izgradnji Hrama Svetog Save uveliko se privode kraju. I šta sad?!“ Roman se za kratko vreme našao na listi deset najčitanijih.

Izuzetan erudita Vlada Arsić svoja dela romansirane istorije, počev od romana „Brodolom“, zatim „Noć arhangela“ i „Kad zvona zaneme“, potom zbirki „Neviđena Srbija“ i „Priče uz ognjište“, kao i knjiga nastalih od reportaža „Izgubljene u magli“, „Lopatanje đavola“ i „Armagedon“, piše istančanim stilom uz lakoću novinarskog izražavanja. Rečenice vas „uvuku“ u vešto osmišljenu priču oslikanu događajima brojnih likova i, u treptaju oka iz 1594. ste u 1999. da bi, odmah potom, stigli i do pogovora. Pisac dodatnu autentičnost dešavanja u „Osinjem gnezdu“ ostvaruje upotrebom malo zaboravljenih, starih reči i tuđica, ali i to samo dodaje na obrazovnoj vrednosti ovog romana. U svakom slučaju „Osinje gnezdo“ Vlade Arsića neizostavno treba imati u sopstvenoj biblioteci. Naša preporuka je čitati je od ranih večernjih sati, jer neverovatna priča intrigira, ne dozvoljava pauze, pa je do 343. strane čitate u jednom dahu.

Kako se uopšte stvorila ideja, i šta je prethodilo tome da počnete istraživanje pitanja poput: „Da li su Turci spalili mošti Svetog Save na Vračaru“?

Jedan običan, reporterski zadatak, odveo me je u Kumanicu, manastir na samoj granici Srbije i Crne Gore. Bilo je to uoči letnjeg Aranđelovdana, 25. jula 2009. godine, na dan kada se tradicionalno sa Peštera, sa severa Crne Gore i iz istočne Hercegovine, sjati na hiljade vernika kako bi se poklonili pred moštima Svetog Grigorija Kumaničkog. Rekli su mi da im ovaj svetitelj čini čuda, da su mu isceljujuće moći možda i veće od onih pod Ostrogom, ali i to da se pod imenom ovog sveca, zapravo, kriju mošti Svetog Save. Naravno da je to za mene bio neverovatan, zapanjujući podatak, s obzirom na opštepoznatu i opšteprihvaćenu priču o lomači na Vračaru i bespovratno uništenim moštima. A zatim sam se zapitao šta se uistinu dogodilo i sa koliko pouzdanih dokaza, zapravo, o tome raspolažemo.

Koliko dugo je trajalo istraživanje za Vaš najnoviji roman „Osinje gnezdo“, i šta ste sve doživljavali na tom istraživačkom putu?

Od prve promisli do objavljivanja romana, s manjim prekidima, proteklo je desetak godina. Nedovoljno da bih pronašao barem jedan materijalni dokaz, svedočenje savremenika ili bilo kakvu konkretnu zabelešku o tome šta se i da li se uopšte nešto dogodilo na Vračaru. S druge strane, pronašao sam mnoštvo nelogičnosti, protivrečnosti, pa čak i podataka koji su toliko kontradiktorni da su sami sebe potirali. S druge strane, pronalazio sam zabeleške o znatno manje važnim događajima iz tog perioda, pa je prosto neverovatno da su baš svi propustili da posvedoče o tako stravičnom činu, kao što je otimanje moštiju iz manastira Mileševa, njihovom višenedeljnom putu za Beograd i najposle, samog opisa spaljivanja. Zapravo, sve što danas o tome znamo svodi se na običan mit, prepričavanja, svedočenja o tome šta je neko, negde i od nekog o tome samo slušao. Međutim, pronalazio sam mnoga svedočenja da su mošti, uprkos svemu, postojale sve do sredine devetnaestog veka (shodno tome verovatno postoje i danas), ali i sumnje pojedinih uglednika da se sve dogodilo onako kako je predstavljeno. Od prote Stevana Dimitrijevića (profesora istorije na Bogoslovskom fakultetu između dva svetska rata) i publiciste Mirka Dragovića (esej „Sveti Sava nije spaljen“, Požarevac, 1930. godine), pa sve do tvrdnji bivšeg direktora Muzeja u Prijepolju, Slavoljuba Pušice i profesora na Cetinjskoj bogosloviji, Dušana Bigovića. Naravno, nisam zanemario ni predanja koja se i danas mogu čuti u Polimlju, na Pešteru i severu Crne Gore, među Kučima, Piperima, Bratonožićima i drugim plemenima koja govore o tome da mošti nisu, niti su mogle da budu spaljene, već da se i danas kriju u nekakvim pešterima čekajući dan kada će nam se prikazati.

Kada ste izdavaču ponudili gotovu priču, kakva je bila reakcija? Da li ste, u nekom momentu dok je materijal bio u pripremi i štampi, strepeli da ne dođe do zabrane objavljivanja?

Gospodinu Dejanu Papiću, direktoru Izdavačke kuće Laguna, temu sam najavio na samom početku istraživanja i čini mi se da smo tada, obojica, pomislili da je reč o naučnoj fantastici, nekoj vrsti pseudo ili alternativne istorije. Međutim, kako je vreme odmicalo i kako sam pronalazio veoma zanimljive detalje, percepcija se menjala. Ne verujem da bi priča o moštima ikoga nagnala da traži zabranu knjige, ali nije problem u tome. Naime, u „Osinjem gnezdu“ je priča o moštima gotovo sekundarna stvar, mnogo kontroverzniji je onaj deo o kome se u javnosti mahom nije govorilo, a to su zbivanja u našoj crkvi tokom proteklih vekova, s posebnim osvrtom na dešavanja od kraja Drugog svetskog rata do danas. Mislim da će upravo taj deo izazvati i najveće reakcije, možda i pokušaja da se ovo delo proglasi jeretičkim, pa čak i bogohulnim.

Reakcije saradnika, čitatelja, okruženja na roman obzirom na aktuelna zbivanja u Crnoj Gori, gde je obavljen deo istraživanja pre desetak godina?

O knjizi se raspravljalo gotovo mesec i po dana pre nego što je i izašla iz štampe. Samo na osnovu pogovora i tri početna poglavlja (jedino što je u tom trenutku bilo dostupno javnosti), išlo se od toga da jedan tabloid, na naslovnoj strani, objavio da roman donosi otkriće veka, pa sve do rasprava o tome gde je i po čijem nalogu ovo delo nastalo. Počev od ocena pojedinih verskih analitičara da je knjiga nastala u stranim obaveštajnim centrima, preko tvrdnje publiciste Milana Vidojevića da je roman naručen od strane same Crkve (tempiran da izađe u godini kada obeležavamo 800-godišnjicu autokefalnosti), pa sve do toga da je čitava priča zakuvana u Službi državne bezbednosti s nekim, bogzna kakvim, ali izvesno antihrišćanskim ciljem. Zanimljivo je, međutim, da u svim tim osvrtima ja lično, kao autor, nisam ili sam samo sporadično pominjan, kao da je moj jedini zadatak bio da već napisan rukopis odnesem na zadatu adresu.

Dalji planovi u pogledu promocije najnovijeg romana? Istovremeno, sigurno da čitaoce portala Valjevska posla interesuje i eventualna tema naredne knjige, odnosno da li je već neka nova priča u pripremi?

Roman je izašao iz štampe i već uveliko ide svojim, samostalnim putem. Zaista je ogromno zanimanje, s obzirom na to da se „Osinje gnezdo“, samo nedelju dana nakon objavljivanja, već uvrstilo među deset najprodavanijih naslova u konkurenciji Laguninih izdanja. Ne izostaju ni pozivi biblioteka i kulturnih centara da lično predstavim svoje delo, ali i da ispričam nešto što je, možda, iz raznih razloga izostavljeno iz krajnje verzije romana. Što se tiče narednih tema, posle trideset godina provedenih u novinarstvu, one kao da same naviru. Na pitanje o čemu sada istražujem odgovoriću pitanjem: da li ste ikada čuli za srpsku Hirošimu, za grad u Srbiji koji je doživeo eksploziju jačine atomske bombe? Verujem da mnogi ne znaju, pa se nadam da će i ovo, naredno delo, izazvati veliku pažnju javnosti.

Autor: Redakcija Valjevskaposla

Izvor: valjevskaposla.info