Roman „Barbara, Kata i dva čuda jedna“ otvara vrata čudesnog sveta književnosti
Roman Rastislava Durmana (1956) „Barbara, Kata i dva čuda jedna“, koji je ilustrovao desetogodišnji Leo Adem Pjeroti Čei, namenjen je čitaocima koji su nedavno savladali veštinu samostalnog čitanja i pred kojima su se upravo raskrilila vrata čudesnog sveta književnosti. Svojom vedrinom, zanimljivom kompozicijom i upečatljivim junakinjama, a nadasve dubinom i univerzalnošću značenja, ova vešto ispripovedana priča obogatiće iskustvo mladog bića i podstaći ga da u prostore književnog stvaralaštva uđe bez osećanja da mu je čitanje nametnuta aktivnost. Na plodotvoran način povezujući tradiciju i sadašnjost, prirodni sklad koji vlada u prirodnom ambijentu sa scenama iz uzavrelog velegrada, preplićući arhetipsko i digitalno, fantastično i realno, kroz priču o dvema imenjakinjama koje su zapravo baka i unuka, Rastislav Durman je učinio ono što je u svetu šljaštećih ekrana i instant mudrosti zaista više od jednog čuda: napisao je roman koji će snažno zaokupiti pažnju deteta i nenametljivo ga uveriti u beskrajne mogućnosti i neprocenjivu moć književno-umetničkog teksta.
Naizmenično nižući pisma koje dvanaestogodišnja Katarina Damjanov, usamljena i opterećena roditeljskim ambicijama, o svojoj svakodnevici piše kako bi prekratila vreme do odlaska kod bake, sa poglavljima u kojima su predočene pripreme za njen doček na udaljenom salašu, autor nije suprotstavio dva međusobno udaljena sveta, već je ukazao na važnost njihovog prožimanja u svesti savremenog deteta. Ljubav će i u ovoj priči spojiti naizgled nespojivo, jednostavno i prirodno učiniće bajkovitim, dok će fantastični elementi, posredstvom mašte i vrcavog humora, postati neizostavna dimenzija svakodnevnog. Naime, baka i njena dobronamerna, dosetljiva i pomalo brzopleta ljubimica, guska Barbara, temeljno se pripremaju za dolazak svoje malene gošće, pobojavši se da će devojčici, koja odrasta rastrzana između školskih obaveza i vannastavnih aktivnosti i okružena produktima savremene industrije zabave, na salašu biti dosadno. Baka se, iz večeri u veče, priseća priča koje slušala još u detinjstvu, a njena sagovornica Barbara ih neočekivano komentariše sa vlastitog, guščjeg stanovišta, pomažući tako u odabiru najzabavnijih i najmudrijih među njima. Dobro poznate narodne pripovetke, ispripovedane leksikom i sintaksom koja ih čini bliskijim detetu našeg doba, interpolirane u bakine i Barbarine duhovite dijaloge, obnavljaju uverenje o značaju prenošenja generacijskih iskustava i neprocenjivosti rituala porodičnog okupljanja uz priču. Epiloško pismo koje je devojčica napisala baki i Barbari po povratku sa salaša, višestruko potvrđuje da su moralne dileme, samo naizgled odsutne iz sveta današnjih generacija koje sistem vrednosti formiraju na uzorima nametnutim putem medija. Pokušaj da se razaberemo u svetu, problemi sa kojima se suočavamo još u detinjstvu večni su, baš kao i priče na kojima od davnina do danas počiva naša vera u čudo, u život i njegovo trajanje.
Autor: Olivera Nedeljković
