„Reči od mramora: Dragoslav Mihailović – život i delo“ – Nemački pogled na vrhove srpske književnosti

Jedva nešto više od pola godine po izlasku iz štampe prevoda ultimativne biografije Ive Andrića, „U požaru svetova“ Mihaila Martensa, Laguna objavljuje prevod životopisa još jednog značajnog domaćeg književnika čiji je autor  ponovo Nemac. A ako je Martens pre svega novinar, Robert Hodel je stručno obučeniji – slavista je, komparatista i prevodilac sa srpskog (i ruskog) – što ga, međutim, ne ohrabruje da njegov pristup ne bude srazmerno skromniji. Iza ovakvog paradoksa ne krije se dublji razlog od izrazite različitosti teme: Andrić je svetski poznatiji pisac i već odavno počivši, a literatura o njemu je, prirodno, znatno bogatija, dok je Mihailović među nama i čovek je koji je, za razliku od našeg jedinog nobelovca, dobro upoznao i siromaštvo i disidentstvo. Zanimljivo je – i, ponovo, paradoksalno – da je u slučaju junaka Hodelove knjige jedno vodilo drugom (siromaštvo disidentstvu), mada tako obično ne biva. Naime, usled ličnog slabog imovnog stanja, Dragoslav Mihailović posle Drugog svetskog rata postaje član Saveza komunističke omladine Jugoslavije, a u nemilost vlasti dospeva stoga što se, napredujući u angažmanu, kao kandidat za člana KPJ zauzeo za drugove koji su bez dovoljno razloga uhapšeni zbog sumnje da su se oglušili o zvanično jedino prihvatljiv stav prema Informbirou. Samo iz tih razloga, budući pisac romana „Kad su cvetale tikve“ i mnogih drugih poznatih dela dopao je Golog otoka i postao možda i najpoznatiji bivši golootočki zatočenik.

Verovatno već poslednje dve rečenice dovoljno sugerišu koliko je Robert Hodel metodološki pravilno pristupio što je umesto neke očekivanije, „akademskije“ forme biografije Dragoslava Mihailovića, čitaocima ponudio zbir svojevrsnih proširenih razgovora sa autorom. Njegov životopis dovoljno je bogat događajima i dovoljno plastično svedoči o društvenim prilikama u Srbiji i raznim državnim zajednicama u kojima je ona obitavala, da bi bilo potrebno da biografove intervencije prevaziđu povremene komentare, retka tumačenja i kontekstualizovanje intervjua koje je vodio sa srpskim piscem. Tim pre što su dotični razgovori neodoljivo sirovi i nefrizirani, u smislu da Hodel ostavlja u njihovom zapisu i Mihailovićeve poštapalice i uzrečice, čime čitalac samo bolje može da zamisli glavnog junaka „Reči od mramora“ i više da se poistoveti s njim, naročito prilikom opisivanja oskudice, brojnih smrti bližnjih i patništva po zatvorima. S druge strane, kao da metodološki donekle ukroti vrlo živahnu građu, nemački slavista i prevodilac pedantno strukturiše sekvence intervjua u tridesetak srazmerno kratkih, hronološki poređanih poglavlja. Naravno da ovakva organizacija teksta doprinosi još većoj uzbudljivosti praćenja ionako uzbudljivog štiva. Akademskom naklonjenijem čitaocu možda će čak i više značiti kasniji, impersonalniji odeljci knjige (Hronologija života i rada, Nagrade i priznanja, Ekranizovana dela, Monografije i zbornici radova o piscu), uključujući i završni, u kojem u različitim formama, od kritika do imejlova, pisci različitih generacija, i savremenici i nekoliko pokojnih, tumače večitu svežinu pojedinih Mihailovićevih dela. Šira publika, kojoj je ova knjiga ipak prvobitno namenjena, u rečenim poglavljima može da posle uzbudljive glavnine štiva pronađe koristan „bonus“.

Autor: Domagoj Petrović