Recenzija romana „Poneseni plimom“, autorke Agate Kristi
U romanu Agate Kristi „Poneseni plimom“ uživala sam na nekoliko nivoa. Pored ubistva i misterije, autorka nam nudi i detaljan uvid u vreme u kojem se radnja odvija ‒ posleratnu Britaniju ‒ prikazujući raspoloženje naroda, a pored svega toga, podarila nam je likove koji su odlično osmišljene, ubedljive ličnosti. Autorka je dosta pažnje posvetila promenama u društvenoj klimi, odnosu prema ženama i strancima, i teškoćama sa kojima su se suočavali ratni heroji u pokušaju da se prilagode civilnom životu.
Roman je prvi put objavljen 1948, u posleratnom društvu u kom su mnogi bili nezadovoljni životom, ostavljeni da „bez kormila“besciljno plutaju, dok su drugi, koji su za vreme rata „došli na svoje“, našli način da se okoriste novonastalom situacijom, oslanjajući se na sopstvene sposobnosti, improvizaciju i brzo razmišljanje.
Lin Marčmont jedna je od onih osoba koje osećaju nelagodu i nervozu; ona je svesna te zle krvi, opšteg neprijateljstva:
„Svuda se to oseća. Po vozovima i autobusima, po radnjama, među radnicima, kancelarijskim službenicima, čak i među poljoprivrednicima. Pretpostavljam da je po fabrikama i rudnicima još i gore. Zlonamernost. Samo što ovde ima i nešto jače od toga. Ovde je lično. Ovde je smišljeno!“
U njenoj porodici svakako postoji zla krv nakon smrti njenog ujaka, Gordona Klouda, koji je poginuo u vazdušnom napadu, i ostavio porodicu „na cedilu“. Svi su očekivali da će ih on finansijski pomagati i da će nakon njegove smrti naslediti njegovo bogatstvo. Ali Gordon je oženio Rozalin, mladu ženu, čiji brat Dejvid Hanter nema nikakvu nameru da dozvoli da bilo ko dobije neki novac. Rozalin ima sumnjivu prošlost, i kada se u selu pojavi visoki, preplanuli stranac, koji se predstavlja kao Inok Arden, pitanje njegovog identiteta postaje veoma značajno. Nisam znala na šta upućuje pojava Inoka Ardena, ali sam shvatila da mora biti veoma značajan, budući da je u Dejvidovom umu probudila uspomene na Tenisonove stihove. A onda Inoka Ardena pronalaze u njegovoj sobi, u lokalnoj gostionici „Kod jelena“:
„Mrtav je mrtvijat“, reče Gledis, pa ne bez uživanja dodade: „Razbili mu glavu!“
Kako bi se rešio ovaj zločin u pomoć je pozvan Poaro. Da li je Inok Arden zapravo Rozalinin prvi muž Robert Anderhej, ili je Robert umro u Africi, kako je ona tvrdila? Hoće li porodično bogatstvo ipak ostati članovima porodice Kloud? Da li je Rozalin u opasnosti, i da li Kloudovi priželjkuju njenu smrt?
Ovo je izuzetno zbunjujuć slučaj, i Poaro će naredniku Spensu reći da je slučaj zanimljiv jer je sve pogrešno – ništa nije „kako treba“. S vremenom, naravno, on uspeva sve da razreši, i slučaj zaista jeste komplikovan, kako kaže Spens u svojim jadikovkama, protestujući kada Poaro počne da citira Šekspira. Poaro, međutim objašnjava da slučaj jeste upravo šekspirovski:
„... tu su sve emocije, sve ljudske emocije, u kojima bi Šekspir veoma uživao: ljubomora, zavist, mržnja, i hitri strastveni postupci. Takođe ima uspešnog oportunizma. ’Plime kod ljudskih poduzeća ima koja čoveka uspehu ponese...’Neko je postupio upravo tako, viši inspektore. Ugrabio je priliku i iskoristio je prema svojim ciljevima, i u tome je veličanstveno uspeo, pod samim vašim nosom, takoreći!“
Izvor: booksplease.org
Prevod: Maja Horvat
