Recenzija knjige „Leva strana druma“: Sebi odani
„Leva strana druma“ je spoj arhaičnog književnog, i savremenog, dobrim delom stripovskog nasleđa, kroz koje Stojiljković generiše lokalne događaje i junake. Hronike kafanskih priča i urbanih legendi koje crpu snagu iz očigledno dobrog poznavanja gradskog života, jezika i manira ljudi (i jakog lokalpatriotizma), skoro su izumrla vrsta u domaćoj književnosti. Stojiljković ih vraća u život.
Prva knjiga niškog pisca Dejana Stojiljkovića donosi nesvakidašnje živopisnu hroniku (grada Niša) s kraja prošlog i početka ovog veka. Tri priče i dve novele „Leve strane druma“ (Laguna, 2018) ispričane su u prvom licu, iz ugla junaka Nikole, piščevog glasnogovornika.
Zbirku otvara naslovna priča „Leva strana druma“, u kojoj autor uspeva da, u malo koraka, uspostavi dramski i simbolički jaku situaciju. Glavni junaci dobijaju ponudu da za novac učestvuju u tzv. „srpskom ruletu“: vožnji levom stranom druma, na čiji se ishod klade lokalni taksisti. Kao prva, priča upoznaje čitaoce s glavnim junacima narednih, jasno ih pozicionirajući u sredini u kojoj žive i ističući njihovu antiherojsku crtu, koja se, simbolično, ogleda u vožnji levom stranom druma i prejudicira srljanje u apsurdne i tragikomične situacije u narednim poglavljima hronike.
Ako je „Leva strana druma“ zanatski i simbolički stožer zbirke, „Heroji ulice“ su njeno emotivno središte i mesto na kom najživlje pulsira atmosfera noćnog Niša u razuđenoj topografiji svojih četvrti (Durlan, Pantelej...). Priča o uličnoj tuči otvara teme lojalnosti prijateljima iz detinjstva i skida pozlatu sa statusa gradskih heroja, uspevajući junake da ugravira u mali generacijski biser na tragu romana „Kad su cvetale tikve“. Slično Mihailoviću (i majstoru nostalgije Branku Ćopiću), Stojiljković uspeva da pređe put od „Dečaka Pavlove ulice“ i „Rata dugmića“ do urbane herojštine, usput neprimetno drobeći junake iza njene fasade i ponovo im je navlačeći kao zavoj preko rana.
Najduža u zbirci, novela „Das ist Winjak“, tromo je stajalište u niškoj hronici. Pojedinačne epizode u ovoj noveli jesu zanimljive i komične, a ona sadrži i najrazuđeniju galeriju sporednih likova čiji će samo nadimci čitaocu razvući osmeh, čak i pre nego što neko od njih ispiše: „sfrati na rakiicu!“, ali te su epizode ugušene unutar labave celine. U ovoj priči pripovedač Nikola ponajviše postaje pasivni piščev glasnogovornik – slaba tačka satirične srpske književnosti (Sterija, Nušić), s kojom Stojiljković inače deli svoj britak i svadljiv ton.
Iako cela zbirka nosi jak humoristički pečat, priče „Lopuže poput nas“ i „Kume, izgore ti džamija“ u tom pogledu su vrhunac. U njima humor nije zadržan samo u replikama, jeziku likova koji Stojiljković vešto profiliše ili situacijama, već nalazi i svoje ishodište u crnohumornim obrtima.
Od pokušaja glavnog junaka da na novogodišnju noć preproda ukradeni viski, „Lopuže“ gradiraju u odiseju sa novogodišnjim odbrojavanjem. Za razliku od „Das Ist Winjak“, satirično čarkanje pojedinih društvenih pora Niša ovde dolazi prirodno, umesto kao plod pasivne opservacije junaka.
Ilustracije Vlade Aleksića i Jovana Ukropine imaju pokriće u stripovskom zaleđu ne samo junaka, već i topografije Niša, izdeljene na urbane četvrti od čijih lokalnih osobina i predrasuda koje ih prate pisac pravi gust stripovski univerzum.
Stojiljković ne samo da u svojim pričama, preko junaka i njihovih stavova, ukazuje na pogubno (samo)određenje gradova u unutrašnjosti kao inferiornih spram Beograda, centra centara, već i samim svojim stilom pisanja i odabirom teme i žanra gradske hronike živi ovaj stav.
U vreme kada se, u želji da se dođe do sveta, domaći autori odriču svega što je lokalno i specifično, „Leva strana druma“ svetli u mraku svojim insistiranjem upravo na živopisno lokalnom. Iako povremeno i previše raspričan i digresivan, Stojiljković se ne bori za svoje pravo da bude deo glavne priče, već krči svoju.
Autor: Kristina Đuković
Izvor: Popboks.com
