Recenzija autobiografije „Život i doba Malog Groma“, Bila Brajsona – oči u oči sa najprsatijom šankerkom Ajove
U svojoj autobiografiji „Život i doba Malog Groma“, Bil Brajson se vraća tamo gde je sve i počelo – na američki Srednji zapad pedesetih godina, u vreme nade i superheroja.
Potrebno je srce od kamena da vam se ne svidi Bil Brajson. To vam je kao da ne volite štence. Ili jagode. Ili Božić. Naročito Božić, budući da autor knjigom „Život i doba Malog Groma“ jasno stavlja do znanja da on i nije vičan pisanju memoara. A oni kritičari koji se pitaju da li on uopšte ima dovoljno materijala iz detinjstva, o kojem je već dosta pisao, da ispuni čitavu knjigu, mogu da nastave to da se pitaju, nakon što je pročitaju ovu.
Bilo kako bilo, ono što je Brajson postigao ovom knjigom jeste konačna potvrda da je on za američku književnost ono što je Frenk Kapra bio za američku kinematografiju. „Zamislite grad pun stvari koje nema nijedan grad na svetu“, glasi poslednja rečenica, poslednjeg poglavlja. Autor opisuje kako je De Mojn njegove mladosti nestao – robne kuće, kafeterije, čajdžinice i bioskopi u centru grada koji su podsećali na palate, sve je nestalo. Ali, zamislite, kaže, da su još uvek tamo. Zamislite „koliko bi to bio divan svet. Koliko je divan taj svet bio.“
I zaista jeste divno iskustvo uroniti u život američkog Srednjeg zapada pedesetih godina dvadesetog veka, sa Bilom u ulozi vodiča. Baš zato što on, zapravo, i nema dovoljno neispričanih anegdota i komične situacije su prilično retke, hvala bogu, jer nisu ujednačeno duhovite ili nisu dovoljno duhovite, a ponekad čak nisu uopšte duhovite, a kada ih ponestane, Brajson ispunjava svoju priču drugim sadržajem. Upravo se u tim drugim stvarima pokazao kao vrhunski pisac.
Ovo je knjiga o sreći koju nam donose sitnice, o obilju i prepoznatljivim pojavama koje čine normalnost, o neobičnim i jedinstvenim načinima na koje svakodnevni život postaje sve samo ne običan. On je suviše genijalan, previše lepo vaspitan, previše fin da bi napisao memoare koji bi, u bilo kom smislu, otkrili previše. Njegova rodna Ajova, kako ističe autor, poznata je po dve stvari – poljoprivredi i prijateljskom ophođenju – a knjiga „Život i doba Malog Groma“ predstavlja verodostojan prikaz ove druge osobine. Njenu društvenu istoriju Ispričao je Džimi Stjuart. „Ne mogu zamisliti da je ikada postojalo prijatnije mesto za život od Amerike u pedesetim godinama dvadesetog veka”, napisao je u prvom poglavlju, a u nastavku to i dokazuje.
Bilo je to doba u kojem su „ljudi bili očarani i zaneseni ‒ ushićeni, zaista ‒ žestokom veličanstvenošću i neprirodnom moći atomskih bombi“; doba u kojem je novi frižider u kuhinji imao status „počasnog gosta“, a časopisi su prikazivali društvo obojeno „čistim optimizmom i nekom vrstom priželjkivanog očaja“.
A kakav je to optimizam bio. Kakav očaj. „Ljudi su rado iščekivali i budućnost, onako kako to nikada kasnije neće činiti. Uskoro, sudeći po svakom časopisu, imaćemo podvodne gradove kraj svih obala, svemirske kolonije unutar džinovskih staklenih kugli, atomske vozove i avione, lične mlazne rance…” A opet, 20 posto istih tih ljudi je verovalo da će u roku od pet godina katastrofa globalnih razmera zbrisati čovečanstvo sa lica zemlje.
Brajson je majstor za detalje. Prekopavao je po časopisima i novinama iz tog perioda, tragajući za nečin tragičnim, razotkrivajućim ili jednostavno čudnim. Tu je i priča o šankerki koja je bila optužena za razvratno ponašanje jer je mogla da nosi na grudima dve krigle piva. Ili ona o crncu osuđenom na smrt zbog krađe 1.95 dolara. Priča o roditeljima koji se merdevinama penju do odeljenja sa obolelima od dečje paralite kako bi pozdravili svoju decu.
Odličan je i u načinu na koji nam dočarava kako je to kada si dete i posmatraš svet oko sebe, i kako svet izgleda „posmatran sočivo od želatina“, kako je mirisao, kakvog je bio ukusa. Znao je ukus svega „vlažne krpe za sudove, metalnog prstena na olovci, novčića i dugmadi, gotovo svega plastičnog i manjeg od, recimo, radija sa časovnikom, najrazličitijih sluzi, naravno“.
„Mali Grom“ je bio superjunak kojeg je on izmislio. Inspiraciju je pronašao u popularnim junacima iz tog vremena, Betmenu i Robinu, koji su „nesumnjivo izgledali kao da su se zaputili na gej paradu“. Ali, ako ćemo iskreno, knjizi i nije bio potreban Mali Grom, i postoje mnogi koji smatraju da bi bila još bolja bez njega. Bil Brajson, bradati cvikeraš, koji je od pomoćnika urednika postao jedan od najprodavanijih pisaca je pravi superheroj u ovoj priči.
Autorka: Kerol Kedvalar
Izvor: theguardian.com
Prevod: Maja Horvat
Potrebno je srce od kamena da vam se ne svidi Bil Brajson. To vam je kao da ne volite štence. Ili jagode. Ili Božić. Naročito Božić, budući da autor knjigom „Život i doba Malog Groma“ jasno stavlja do znanja da on i nije vičan pisanju memoara. A oni kritičari koji se pitaju da li on uopšte ima dovoljno materijala iz detinjstva, o kojem je već dosta pisao, da ispuni čitavu knjigu, mogu da nastave to da se pitaju, nakon što je pročitaju ovu.
Bilo kako bilo, ono što je Brajson postigao ovom knjigom jeste konačna potvrda da je on za američku književnost ono što je Frenk Kapra bio za američku kinematografiju. „Zamislite grad pun stvari koje nema nijedan grad na svetu“, glasi poslednja rečenica, poslednjeg poglavlja. Autor opisuje kako je De Mojn njegove mladosti nestao – robne kuće, kafeterije, čajdžinice i bioskopi u centru grada koji su podsećali na palate, sve je nestalo. Ali, zamislite, kaže, da su još uvek tamo. Zamislite „koliko bi to bio divan svet. Koliko je divan taj svet bio.“
I zaista jeste divno iskustvo uroniti u život američkog Srednjeg zapada pedesetih godina dvadesetog veka, sa Bilom u ulozi vodiča. Baš zato što on, zapravo, i nema dovoljno neispričanih anegdota i komične situacije su prilično retke, hvala bogu, jer nisu ujednačeno duhovite ili nisu dovoljno duhovite, a ponekad čak nisu uopšte duhovite, a kada ih ponestane, Brajson ispunjava svoju priču drugim sadržajem. Upravo se u tim drugim stvarima pokazao kao vrhunski pisac.
Ovo je knjiga o sreći koju nam donose sitnice, o obilju i prepoznatljivim pojavama koje čine normalnost, o neobičnim i jedinstvenim načinima na koje svakodnevni život postaje sve samo ne običan. On je suviše genijalan, previše lepo vaspitan, previše fin da bi napisao memoare koji bi, u bilo kom smislu, otkrili previše. Njegova rodna Ajova, kako ističe autor, poznata je po dve stvari – poljoprivredi i prijateljskom ophođenju – a knjiga „Život i doba Malog Groma“ predstavlja verodostojan prikaz ove druge osobine. Njenu društvenu istoriju Ispričao je Džimi Stjuart. „Ne mogu zamisliti da je ikada postojalo prijatnije mesto za život od Amerike u pedesetim godinama dvadesetog veka”, napisao je u prvom poglavlju, a u nastavku to i dokazuje.
Bilo je to doba u kojem su „ljudi bili očarani i zaneseni ‒ ushićeni, zaista ‒ žestokom veličanstvenošću i neprirodnom moći atomskih bombi“; doba u kojem je novi frižider u kuhinji imao status „počasnog gosta“, a časopisi su prikazivali društvo obojeno „čistim optimizmom i nekom vrstom priželjkivanog očaja“.
A kakav je to optimizam bio. Kakav očaj. „Ljudi su rado iščekivali i budućnost, onako kako to nikada kasnije neće činiti. Uskoro, sudeći po svakom časopisu, imaćemo podvodne gradove kraj svih obala, svemirske kolonije unutar džinovskih staklenih kugli, atomske vozove i avione, lične mlazne rance…” A opet, 20 posto istih tih ljudi je verovalo da će u roku od pet godina katastrofa globalnih razmera zbrisati čovečanstvo sa lica zemlje.
Brajson je majstor za detalje. Prekopavao je po časopisima i novinama iz tog perioda, tragajući za nečin tragičnim, razotkrivajućim ili jednostavno čudnim. Tu je i priča o šankerki koja je bila optužena za razvratno ponašanje jer je mogla da nosi na grudima dve krigle piva. Ili ona o crncu osuđenom na smrt zbog krađe 1.95 dolara. Priča o roditeljima koji se merdevinama penju do odeljenja sa obolelima od dečje paralite kako bi pozdravili svoju decu.
Odličan je i u načinu na koji nam dočarava kako je to kada si dete i posmatraš svet oko sebe, i kako svet izgleda „posmatran sočivo od želatina“, kako je mirisao, kakvog je bio ukusa. Znao je ukus svega „vlažne krpe za sudove, metalnog prstena na olovci, novčića i dugmadi, gotovo svega plastičnog i manjeg od, recimo, radija sa časovnikom, najrazličitijih sluzi, naravno“.
„Mali Grom“ je bio superjunak kojeg je on izmislio. Inspiraciju je pronašao u popularnim junacima iz tog vremena, Betmenu i Robinu, koji su „nesumnjivo izgledali kao da su se zaputili na gej paradu“. Ali, ako ćemo iskreno, knjizi i nije bio potreban Mali Grom, i postoje mnogi koji smatraju da bi bila još bolja bez njega. Bil Brajson, bradati cvikeraš, koji je od pomoćnika urednika postao jedan od najprodavanijih pisaca je pravi superheroj u ovoj priči.
Autorka: Kerol Kedvalar
Izvor: theguardian.com
Prevod: Maja Horvat
