Razgovor sa Marisom de los Santos

Zaljubila sam se u delo Marise de los Santos čitajući njen prvi roman, „Ljubav je ušetala“, i nastavila je da me oduševljava romanima koji su usledili. Malo je stvari me je obradovalo kao njen pristanak za intervju. Da ne dužimo previše, uživajte!

Gde biste voleli da budete?

Kući, što zvuči uvrnuto s obzirom da, od svih gradova sveta, živim u Delaveru. Divan je ali nije Pariz ili Hong Kong, San Francisko ili Menhetn. A opet... Divim se neumornim, radoznalim dušama koje su željne da vide svet, ja sam svakako doživela razna iskustva sa putovanja koja su bila upečatljiva, formativna ili jednostavno zabavna, ali prosto volim kad sam kod kuće. Volim povratak sa putovanja, bez obzira koliko spektakularno to putovanje bilo. Nove kulture, hrana i arhitektura su sjajni, ali za mene su uvek najvažniji ljudi. Kod kuće su ljudi koje volim, sa kojima pijem kafu, idem na veslanje i šetnje, gledam beskrajno duga takmičenja u plivanju. Kada ležim u krevetu sa porodicom i psima pod zajedničkim krovom, ispod našeg parčeta neba, svaka kost u mom telu je tačno tamo gde treba da bude i sve dobro, i čudesno deluje moguće, i svesna sam da je to moja velika avantura, ono najbitnije u mom životu.

Šta je tvoja tajna, ili ne baš tajna, supermoć?

Automatski razmišljam u metaforama. Vidim nešto zanimljivo (ili je bar meni zanimljivo) i odmah to povežem sa nečim drugim a rečenica kojom to poređenje opišem javi mi se u glavi. Lisica uhvaćena zrakom svetlosti je dugi mlaz neonske paprike. Orhideja ima malo islikano lice. Nečije trepavice su poput sićušnih metlica. Prva rečenica romana „Dragocena“ uključuje „nebo boje mesečevog kamena i džema od malina“, što sam pomislila jednog jutra kada sam kroz prozor pogledala u nebo. Nije to dar koji će spasiti svet ili tako nešto, ali mi obogaćuje život a moj um čini zanimljivijim mestom za boravak nego što bi inače bio.

Podelite sa nama neku vašu bubicu za koju većina ljudi ne zna.

Svaku noć pre nego što odem u krevet, pročitam barem nekoliko stranica iz jedne od knjiga koje sam volela kao dete. Ili, trebala bih da kažem, knjiga koje sam tada zavolela jer ih nesumnjivo još uvek volim. Ceo serijal „Letopisi Narnije“, „Male žene“, „Tajni vrt“... Imala sam nebrojeno primeraka svake od njih jer bi ih čitala dok se ne raspadnu. Čak i ako prvo čitam nešto za odrasle, šta god to bilo, nekoliko minuta pre spavanja pročitam par stranica iz neke od dečjih knjiga. Služe mi umesto joge i lekova protiv stresa. Blesavo, zar ne?

Šta vas uvek navede na smeh?

Kada ljudi padnu. Veliki sam ljubitelj komedija iz tridesetih godina 20. veka i premda ih obožavam iz mnogo razloga (vispreni dijalozi su možda najvažniji), padovi me čine ludački srećnom, naročito kada se to desi ljudima u najelegantnijoj odeći ikada. Na sreću, moj suprug i deca vole to takođe. Gledali smo „Silom dadilja“ najmanje šest puta a opet, kada god Keri Grant ili Ketrin Hepbern padnu, smejemo se kao ludi. Nedavno mi je ćerka pokazala video snimke sa Jutjuba na kojima ljudi padaju na spektakularne načine (bez teških povreda) i smejale smo se dok nismo ostale bez daha.

Na čemu značajnom sada radite?

Knjiga koju trenutno pišem sadrži likove iz moja prethodna dva romana „Ljubav je ušetala“ i „Budi moj“ i velika je povlastica otkriti ko su oni sada. Fokus je na mlađim likovima, Kler i Devu, koji su sada u svojim ranim dvadesetim, ali i mnogi drugi likovi iz prve dve knjige prolaze kroz priču, uključujući tu Korneliju, Tea i Vivijanu. Godinama sam se nadala da ću ih ponovo sresti, ali nisam imala predstavu da li će se to desiti, a onda su jednog dana bili tu. Tu je i uporedna priča smeštena u izmišljeni grad na obali u Delaveru, koja se odvija pedesetih godina 20. veka. Bilo je izazovno i zabavno istraživati i pisati o tom periodu. Ovaj roman deluje kao pravi svet da čovek uroni u njega, a takođe sam se i zaljubila u sve nove likove.

Izvor: thedebutanteball.com