Razgovor sa Glenom Diksonom, autorom čarobnih memoara ,,Julijin odgovor”
Kanadski autor dirljive knjige za koju kritika kaže da je muška verzija „Jedi, moli, voli“ govori o tome kako je ova knjiga počela da piše njega, a ne on nju.
„Julijin odgovor“ su setni, intimni memoari o gubitku – i nalaženju – ljubavi. Koliko teško je bilo da se otvorite i napišete jednu tako intimnu knjigu?
Nije bilo nimalo lako. Kada sam počeo da pišem „Julijin odgovor“, nisam znao da će mi se mnoge stvari uskoro desiti. Bio sam izvan priče, bio sam samo njen narator, ali onda je moj život krenuo u lošem smeru i, ako se dobro sećam, u jednom trenutku sam pomislio: „Čoveče, moraću da pišem o ovome“. Ako već pišem knjigu o ljubavi i odgovorima na „Julijina pisma“, moram da budem iskren, što je značilo da bi moja sopstvena nesreća (i ono što će se desiti posle nje) morala da bude deo knjige. To je bilo kao da sam odjednom prestao da pišem ovu knjigu – ona je počela da piše mene.
Da li vam nedostaje Julijin klub i pisanje pisama neznancima nesrećnim u ljubavi?
Ana, jedna od sekretarica tamo, rekla je da svaki put kada odgovoriš na pismo, odgovaraš i sebi samom. Mislim da smo svi postali veoma introspektivni kada smo odgovarali na pisma. To je ozbiljan posao. To je posao koji zahteva razumevanje drugih kao i strpljenje, i verujem da je to od mene napravilo boljeg čoveka. Nisam siguran da više želim da odgovaram na pisma, s obzirom na to da sam skoro zaboravio taj osećaj kada satima pišete penkalom, taj bol u zglobu vaše ruke, ali to je zasigurno iskustvo koje neću zaboraviti.
Planirate li da se u budućnosti vratite u Veronu?
Već sam bio u Veroni nekoliko puta od objavljivanja ove knjige. Vratio sam se ponovo prošlog septembra i snimio mnogo lokacija koja se spominju u knjizi (jezivo mesto koje nazivaju Julijinom grobnicom i čuveni balkon). Takođe smo snimili neke od sekretarica koje su odgovarale na pisma, a neke od njih to rade već decenijama. Pitali smo ih šta su naučile o ljubavi tokom tih godina i okačili smo snimke na Jutjub pod imenom Mudrost Julijinih sekretarica (The Wisdom of Juliet’s Secretaries).To su zaista divne osobe i njihova pisma su veoma mudra.
U knjizi pišete da ste zauvek napustili posao podučavanja drugih. Da li se vaše mišljenje promenilo nakon što ste završili „Julijin odgovor“?
Iskreno, nije situacija u knjizi ta koja me je navela da napustim podučavanje. Voleo sam da radim sa svojim učenicima – pogotovo u tom dobu. Voleo sam da vidim kako se ideje rađaju u njihovim mladim glavama. Ali ja sam oduvek hteo da budem pisac i kada sam dobio priliku da to radim puno radno vreme (prilika koju mnogi ne dobiju), prihvatio sam je.
Da li ste još uvek u kontaktu sa svojim prijateljima koje ste upoznali u Julijinom klubu u Veroni?
To je jedna od najlepših stvari za mene. Poslao sam primerke „Julijinog odgovora“ svim sekretaricama iz knjige i oduševile su se. Ana je šetala kroz Veronu sa svojim primerkom, fotografisala je na raznim mestima spomenutim u knjizi. I Đovana i Manuela su mi slale poruke, a Sonja, koja je student iz Češke na razmeni, došla je čak u Kanadu da me poseti.
Šta je to u ovoj Šeksirovoj tragediji o nesrećnoj ljubavi Romea i Julije što još uvek tako snažno dotiče duše ljudi širom sveta?
Verujem da za to postoji mnogo razloga. Kao što kaže Đovana, glavna sekretarica u Julijinom klubu, svako oseća ljubav i svako je oseća na istovetan način. Mislim da je delom lepota jezika razlog zašto Šekspirova priča ostavlja tako snažan uticaj na ljude. Svi možemo osetiti ono što su osećali Šekspirovi junaci, naročito tugu. To je takođe odlično ispričana priča. Napetost koja raste kako se približava kraj drame je skoro opipljiva. Kako se priča raspliće, pitanje je sekundi da li će kraj iti srećan ili potpuna tragedija... Naravno, u sve to je upletena ruka sudbine. Romeo i Julija su srodne duše i već je sudbina odlučila da će umreti u zagrljaju. Neki od mojih studenata su plakali na kraju knjige, a i ja obično osetim knedlu u grlu kada u čitanju stignem do poslednje stance:
„Sumoran mir jutro donosi nam ovo,
sunce od tuge ne može da sine;
idite, pričajte to naše zlo novo.
Pustiće prȁve, a kazniti vine.
Tužnije priče da l’ ikad svet dobi
od Julijine i Romeove kobi!“
Šta sledeće imate u planu? Želite li da nastavite da pišete?
Naravno! Već razmišljam o novom romanu. Teško mi je da zamislim da će mi se opet desiti priča poput „Julijinog odgovora“, tako da ću se vratiti fikciji. Tek sam počeo da pišem novi roman, tako da ne mogu mnogo štošta da kažem o samom zapletu. Ali mogu vam reći da će barem delimično biti ljubavna priča i da će radnja biti smeštena u mesto gde svi sanjaju da jednog dana otputuju.
NAPOMENA: Za one koji žele da saznaju više o tome šta je Julijin klub, pročitajte članako tome.
Izvor: betterreading.com.au
„Julijin odgovor“ su setni, intimni memoari o gubitku – i nalaženju – ljubavi. Koliko teško je bilo da se otvorite i napišete jednu tako intimnu knjigu?
Nije bilo nimalo lako. Kada sam počeo da pišem „Julijin odgovor“, nisam znao da će mi se mnoge stvari uskoro desiti. Bio sam izvan priče, bio sam samo njen narator, ali onda je moj život krenuo u lošem smeru i, ako se dobro sećam, u jednom trenutku sam pomislio: „Čoveče, moraću da pišem o ovome“. Ako već pišem knjigu o ljubavi i odgovorima na „Julijina pisma“, moram da budem iskren, što je značilo da bi moja sopstvena nesreća (i ono što će se desiti posle nje) morala da bude deo knjige. To je bilo kao da sam odjednom prestao da pišem ovu knjigu – ona je počela da piše mene.
Da li vam nedostaje Julijin klub i pisanje pisama neznancima nesrećnim u ljubavi?
Ana, jedna od sekretarica tamo, rekla je da svaki put kada odgovoriš na pismo, odgovaraš i sebi samom. Mislim da smo svi postali veoma introspektivni kada smo odgovarali na pisma. To je ozbiljan posao. To je posao koji zahteva razumevanje drugih kao i strpljenje, i verujem da je to od mene napravilo boljeg čoveka. Nisam siguran da više želim da odgovaram na pisma, s obzirom na to da sam skoro zaboravio taj osećaj kada satima pišete penkalom, taj bol u zglobu vaše ruke, ali to je zasigurno iskustvo koje neću zaboraviti.
Planirate li da se u budućnosti vratite u Veronu?
Već sam bio u Veroni nekoliko puta od objavljivanja ove knjige. Vratio sam se ponovo prošlog septembra i snimio mnogo lokacija koja se spominju u knjizi (jezivo mesto koje nazivaju Julijinom grobnicom i čuveni balkon). Takođe smo snimili neke od sekretarica koje su odgovarale na pisma, a neke od njih to rade već decenijama. Pitali smo ih šta su naučile o ljubavi tokom tih godina i okačili smo snimke na Jutjub pod imenom Mudrost Julijinih sekretarica (The Wisdom of Juliet’s Secretaries).To su zaista divne osobe i njihova pisma su veoma mudra.
U knjizi pišete da ste zauvek napustili posao podučavanja drugih. Da li se vaše mišljenje promenilo nakon što ste završili „Julijin odgovor“?
Iskreno, nije situacija u knjizi ta koja me je navela da napustim podučavanje. Voleo sam da radim sa svojim učenicima – pogotovo u tom dobu. Voleo sam da vidim kako se ideje rađaju u njihovim mladim glavama. Ali ja sam oduvek hteo da budem pisac i kada sam dobio priliku da to radim puno radno vreme (prilika koju mnogi ne dobiju), prihvatio sam je.
Da li ste još uvek u kontaktu sa svojim prijateljima koje ste upoznali u Julijinom klubu u Veroni?
To je jedna od najlepših stvari za mene. Poslao sam primerke „Julijinog odgovora“ svim sekretaricama iz knjige i oduševile su se. Ana je šetala kroz Veronu sa svojim primerkom, fotografisala je na raznim mestima spomenutim u knjizi. I Đovana i Manuela su mi slale poruke, a Sonja, koja je student iz Češke na razmeni, došla je čak u Kanadu da me poseti.
Šta je to u ovoj Šeksirovoj tragediji o nesrećnoj ljubavi Romea i Julije što još uvek tako snažno dotiče duše ljudi širom sveta?
Verujem da za to postoji mnogo razloga. Kao što kaže Đovana, glavna sekretarica u Julijinom klubu, svako oseća ljubav i svako je oseća na istovetan način. Mislim da je delom lepota jezika razlog zašto Šekspirova priča ostavlja tako snažan uticaj na ljude. Svi možemo osetiti ono što su osećali Šekspirovi junaci, naročito tugu. To je takođe odlično ispričana priča. Napetost koja raste kako se približava kraj drame je skoro opipljiva. Kako se priča raspliće, pitanje je sekundi da li će kraj iti srećan ili potpuna tragedija... Naravno, u sve to je upletena ruka sudbine. Romeo i Julija su srodne duše i već je sudbina odlučila da će umreti u zagrljaju. Neki od mojih studenata su plakali na kraju knjige, a i ja obično osetim knedlu u grlu kada u čitanju stignem do poslednje stance:
„Sumoran mir jutro donosi nam ovo,
sunce od tuge ne može da sine;
idite, pričajte to naše zlo novo.
Pustiće prȁve, a kazniti vine.
Tužnije priče da l’ ikad svet dobi
od Julijine i Romeove kobi!“
Šta sledeće imate u planu? Želite li da nastavite da pišete?
Naravno! Već razmišljam o novom romanu. Teško mi je da zamislim da će mi se opet desiti priča poput „Julijinog odgovora“, tako da ću se vratiti fikciji. Tek sam počeo da pišem novi roman, tako da ne mogu mnogo štošta da kažem o samom zapletu. Ali mogu vam reći da će barem delimično biti ljubavna priča i da će radnja biti smeštena u mesto gde svi sanjaju da jednog dana otputuju.
NAPOMENA: Za one koji žele da saznaju više o tome šta je Julijin klub, pročitajte članako tome.
Izvor: betterreading.com.au
