Razgovor s Aleksandrom Mekolom Smitom: Mogućnosti za sreću

Aleksandar Mekol Smit je rođen u škotskoj porodici u Južnoj Rodeziji, današnjem Zimbabveu, gde je proveo detinjstvo i započeo školovanje. U Škotsku je otišao na studije, a danas je profesor na edinburškom fakultetu. Živeo je i u Bocvani i Švajcarskoj, kao i u Dalasu u Teksasu, gde je radio kao gostujući profesor. Pre nego što je započeo pisanje serijala Prva damska detektivska agencija, objavio je oko 50 knjiga – akademska dela, zbirke priča i mnogo knjiga za decu.

Foto: Library of Congress Life / CC0 / Wikimedia Commons

Kako ste odlučili da pišete misterije?

Rekao bih da je to bilo slučajno, zaista, jer nikada nisam imao dodira s tim žanrom pre nego što sam počeo pisanje „Prve damske detektivske agencije“. A ni to nije konvencionalna misterija jer nema mnogo stvarnih zločina. Na neki način obuhvata više žanrova. Intrigirala me je ideja da pišem o ženi koja ima malu detektivsku agenciju u Africi, što mi je istovremeno i čudno i zabavno, a same misterije su mi poslužile da prikažem društvo i ljude u Bocvani. Kada postavite priču tako da junakinja ima malu detektivsku agenciju, razni likovi joj mogu zakucati na vrata. Kada sam napisao prvu knjigu, shvatio sam koliko mogućnosti postoji zapravo u misterijama jer možete da govorite o raznim društvenim pojavama. Detektivski romani vam daju dobru potencijalnu strukturu i tada možete da širite priču i zapravo pišete o stvarima o kojima želite dok znate da imate pažnju čitalaca.

Zašto ste odlučili da serijal smestite u Bocvanu?

Tokom osamdesetih posećivao sam Bocvanu i jednog dana sam išao severno od glavnog grada. Video sam ženu koja je jurila kokošku po dvorištu. Bila je to jaka žena koja je brzo uhvatila kokošku, zavrnula joj šiju, a sve to je delovalo tako preduzimljivo, veselo i energično da sam odmah poželeo da napišem priču o takvoj ženi iz Bocvane. Ta iskra ideje mi je bila dugo na umu i negde 1996. ili 1997. godine seo sam i napisao prvu priču o Ramocve koja je prerasla u roman.

Serijal govori o Africi koja se menja i sukobu starog i novog načina života. Zašto ste odlučili da se koncentrišete na ženu kada govorite o ovim temama?

U mnogim afričkim društvima žene žive teško, a najčešće je reč o ženama koje vredno rade i mnogo toga trpe, tako da sam pomislio da bi bilo prikladno da društvo opišem iz te perspektive.

Recite nam nešto o drugim likovima u serijalu.

Glavni muški junak je gospodin Matekoni, verenik Dragocene Ramocve. On je mehaničar i sjajan čovek. Ideja ovih romana je da budu najpozitivniji mogući tako da u njima postoji i romantična nit – ovo su romani o mogućnostima za sreću. Od svih žena posebno se izdvaja lik Mma Makuci, kojoj Dragocena daje šansu da joj bude sekretarica. A tu je i dvoje siročića – Motoleli i njen brat Puso – koji su zasnovani na stvarnoj deci koju sam video prilikom posete sirotištu u Bocvani. Upravnik sirotišta ispričao mi je neverovatnu priču o devojčici koja je spasla svog mlađeg brata. Postoji mnogo takvih priča o afričkoj deci koja nekako uspeju da prežive veoma težak početak života.

U knjigama govorite o tradicionalnim vrednostima afričkog društva.

Zajednice u južnom delu Afrike imaju veoma razvijenu kulturu zajedništva koja je izgrađena na deljenju. Ako pogledamo tradicionalne šablone u vlasništvu nad zemljom, videćemo da su ljudi imali zajednička prava da koriste zemlju za ispašu i komšije su delile polja. A tu su i veoma snažna očekivanja u pogledu lične podrške i pomoći, tako da ukoliko biste se našli u problemu, mogli biste da kontaktirate sa dalekim rođacima i tražite im pomoć. Svi osećaju odgovornost jedni prema drugima, ali se i to polako menja sa urbanizacijom.

U tradicionalnoj Africi nije postojalo nešto poput neželjenog deteta. Osećaj zajedništva jači je od svega. To Dragocena primećuje da se menja u Bocvani i ponekad razmišlja o ponašanju mladih ljudi pa primećuje nepristojnost koja u njeno vreme nije postojala. Takođe, velika je šteta što ljudi danas kada pomisle na Afriku, u glavi imaju sliku gladi, side i patnje – koji naravno jesu deo stvarnosti ovog kontinenta, ali samo jedan njen deo. Ne priča se o učtivosti, humoru, toplini, ljudskoj dobroti i drugim divnim osobinama koje mnogo ljudi u Africi poseduje. Nadam se da ove knjige mogu da prikažu bar mali deo neverovatnih ljudskih vrednosti i osobina i da donekle isprave sliku o Africi koju imamo. Ljudi se plaše Afrike i misle da nema kraja patnji jer se neprestano dešavaju užasi, ali zaboravljaju da postoji i druga strana.

Serijal je doživeo veliki uspeh širom sveta, a Mma Ramocve je nazvana „gospođicom Marpl Bocvane“.

To mi mnogo laska, ali mislim da nije ni nalik gospođici Marpl. Dragocena je mnogo modernija i kada nešto želi da sazna, jednostavno ode i pita nekog – najčešće i dobije odgovor. I tu se sve završava. Nema tragova i raspetljavanja događaja, sve je veoma direktno.

Poslednje pitanje – šta je čaj od crvenog žbuna?

Reč je o vrsti biljke koja raste u južnom delu Afrike. Prirodno je, bez kofeina. Ima neobičan ukus, ali ako stavite med, pravo je osveženje. Urednik me je zamolio da stavim dodatne informacije o njemu u knjigu jer su čitaoci neprestano pitali za taj čaj. U „Kredencu punom života“ postoji posebno poglavlje koje sam napisao zbog urednika – „Čaj je rešenje za sve“.

Autor: Čarls L. P. Sajlet

Izvor: mysteryscenemag.com

Prevod: Dragan Matković