„Radikalnost ljubavi“ Srećka Horvata ‒ Ljubav kao subverzija

Srećko Horvat nas ubeđuje sa lakoćom proživljnog, umetnički doživljenog, u svima nama posvedočenom: iako je naša trenutna situacija nalik slepoj ulici, mračnija nego ikada, vernost ovoj mogućoj budućnosti (muslimani i hrišćani koji se bore zajedno u Egiptu, žene i muškarci u Iraku…) predstavlja pravu revolucionarnu posvećenost. Uvek dođe vreme kad se entuzijazam pretvori u najgoru depresiju (ono što Benjamin naziva levičarskom melanholijom), kad kontrarevolucija proguta poslednje emancipacijske potencijale revolucionarnog pokreta, ali bi najveći poraz bio u sledećem: „ne da nas pobedi brutalna stvarnost nakon još jednog poraza, već da nas porazi napuštanje svake želje za utopijom“.

Parafrazirajući Maoa, koji kaže da revolucija nije pisanje eseja, ili spremanje večere, i sl, već pobuna i čin nasilja kojim jedna klasa svrgava drugu klasu, danas kažemo: Revolucija nije kres za jedno veče, a nije ni flert. To je najlakše. Prava ljubav je daleko nasilnija. Prava ljubav je subverzivna. Seks nema ništa od subverzivnosti. Zamislite jutro posle slučajnog kresa za jedno veče. Probudite se, a kraj vas strano telo, nalik onima koje za sobom ostavlja Nimfomanka u istoimenom Fon Trirovom filmu. Potpuno ste u zaboravu kako ste dospeli tu. Vi, međutim, možete zaboraviti strano telo, možete ga preboleti, imati sledeći kres za jedno veče ili strasnu aferu, ali, nikad ne možete zaboraviti Susret u pravom smislu te reči, jer je on čin nasilja.

Eto ti ga sad! Onoliko seksa radi seksa do smaračine u Trirovoj „Nimfomanki“ to nije nasilje, to nije ništa, ništa supstancijalno, a kamoli subverzivno, tvrdi Horvat, ali Susret „pravi Susret“ (ono kad ti neki nepoznati dasa nežno ukloni trun iz oka na nekom peronu) to je nasilje. I ne samo što je nasilje, takvo nasilje je pozitivno u svojoj subverzivnosti. On to ilustruje kinomatografskim primerom i poziva da se setimo filma „Kratak susret“ reditelja Dejvida Lina (iz 1945). Lora (glavna junakinja ove čuvene holivudske melodrame) nakon kratke romanse sa strancem kojeg upoznaje na peronu, u izmaštanom priznanju mužu o svojoj tajnoj ljubavi, sanja da se obrati ovim rečima: „O, moj Frede bila sam baš luda. Ja, obična žena, zaljubila sam se. Ni na kraj pameti mi nije bilo da bi takvo nasilje moglo zadesiti, nas, obične ljude“. Lora je ostala sa mužem, ali je taj kratki susret promenio same pretpostavke njenog života. Da, zaključuje Horvat, „ljubav se može desiti i običnim ljudima“. Mogli bismo se osvrnuti i na sam Horvatov, na momente, posve nefilozofični govor i stil – na prvi pogled pomalo njanjav kad sentimentalno poput kakvog od holivudskih junaka/junakinja na koje tako često referira govori o ljubavi i susretu s velikim LJ i S, čas hipermoderan filozofski diskurs, čas govor tipa „draga saveta, zaljubio sam se, šta ću dalje“, pa i samo upozorenje Horvatovo da je navika najveći neprijatelj ljubavi, zvuči kao glas iz bračnog savetovališta, sve dok ne posegne za Kjerkegorom: „Neka te buka stotinu topova tri puta dnevno podseti da opireš se sili navike…“ – ali, to i jeste Horvatov štos i nagovaranje na stalnu reinvenciju, i na to da će o ljubavi svi govoriti (utopija?), i to će biti filozofski primereno, kao što će, setimo se, poeziju svi pisati, i slično. Značajnije, dakako od analize stila je dokučiti ovu čudesnu Horvatovu slagalicu od prave ljubavi kao pravog nasilja (nedužnosti i dosadnosti seksa) i revolucije, sestre joj bliznakinje po tim istim obeležjima.

Naime, iz tvrdnje da ta prava „ljubav, ta ljubav kao nasilje“ pripada i običnim ljudima, Horvat izvlači zaključak o revoluciji: „Nije li se slično desilo sa Trgom Tahrir ili pokretom Okupiraj Volstrit? Naravno mogli bismo reći da je sve trebalo da se promeni da bi sve ostalo isto (Muslimanska braća i vojna hunta u Egiptu nakon Mubaraka, Obama nakon Obame, itd; Sirija i izbeglička kriza), ali su se neke koordinate ipak promenile. Najteža obaveza koju Lora ne izvršava jeste istrajati u ljubavi (iz straha, osećaja krivice…) „Pevajte ako vam se peva ispred solitera Volstrita, zaštitite svoje bližnje muslimane, čak i tada kad bi na njih poleteli meci“. To je ljubav za našeg filozofa, što čitaocu ne može da ne izmami osmeh naklonosti i prevede ga, makar kao još jedan čin reinvencije, na stranu mladog Romea, pardon Horvata. (O, Srećko, Srećko, zašto si i jesi li zbilja Srećko, dolazi nam pitanje, nakon ovakvih subverzivno-ljubavnih poruka). Da, kao i u „Ljubavi za početnike“, samo sad daleko ubedljivije i dalekosežnije, Srećko Horvat ne preza da Pravoj Ljubavi podari sve afirmativne atribute, da nas gurne ka njoj, makar to značilo pad u ponor to fall in love, kao bukvalni pad, pad u ljubav. Preuzmimo rizik bez obzira na posledice. Padnimo u ljubav, u bezdan, rizikujmo sve. Šta drugo da radimo? Ali, Horvat upozorava da upravo umesto takvog poželjnog rizika pada u ljubav, ono što zatičemo jeste „globalni pokret protiv svake vrste rizika“: od naših dekadentnih zapadnih društava permisivnosti do islamskih fundamentalista, svi su se ujedinili protiv želje.

„Čak i ako propagiraju želju, kao naši zapadni novi socijalni izumi (aplikacije kao Grajnder, Tinder i njima slične), ili zabranjuju želju (kao fundamentalisti Islamske države ili Irana), oni u stvari ciljaju na ukidanje svake slučajnosti“. Tu Horvat referira na Badjua (Alen Badju) koji u svojoj „Pohvali ljubavi“ ističe trend Nađite ljubav bez rizika, reklamni plakati, afiše izlepljeni svuda po Parizu: Savršena ljubav bez muke, Ljubav bez rizika, Volite bez zaljubljivanja, što za Badjua nalikuje vojnoj propagandi SAD kad reklamira pametne bombe i rat bez ljudskih žrtava. U čemu je poenta? Jednostavno, i kod Badjua i kod Horvata, nema rata i nema ljubavi ako su lišeni rizika.

Horvatova „Radikalnost ljubavi“ kao svojevrsna kolekcija verzija i perverzija ljubavi i revolucija počevši od sadržaja gde nalazimo mapirana ključna mesta: Predigra: Zaljubiti se, ili Revolucija; Ljubav u doba hladne bliskosti; Želja u Teheranu: O čemu sanjaju Iranci?; Libidalna ekonomija Oktobarske revolucije; Iskušenje Če Gevare: Ljubav ili Revolucija?; „Šta me briga za Vijetnam, kad imam problem sa orgazmom?“; Epilog: Radikalnost ljubavi. Još jedno ekskluzivno mesto Horvatovih istraživanja veze ljubavi i revolucije: Strah od ljubavi bio je imanentan gotovo svim revolucionarima. Od seksualne emancipacije u vreme Oktobarske revolucije i kasniju represiju, preko Če Gevarine dileme između ljubavi i revolucionarne požrtvovanosti, do perioda 1968 (od komuna do terorističkih organizacija). Lenjin se plašio čak i ljubavi prema muzici. Smatrao je da ga čini previše mekim i nežnim prema ljudima.

Šta je toliko radikalno u konzervativnom shvatanju ljubavi i zašto nema ljubavi u kulturi 21. veka? Horvat nalazi da nije čudno to što govor o ljubavi izostaje u izrazito seksualizovanom zapadnom svetu, ali da je začuđujuće to što se o ljubavi nije govorilo, niti je imala ikakvu ulogu u skorašnjim pobunama od Trga Tahrir do Trga Taksim, od Cukoti parka do Kapije Sunca u Madridu, od Hongkonga do Sarajeva. Remboovo geslo „Ljubav treba ponovo izmisliti“ najbolje sažima njenu revolucionarnu prirodu i dužnost.

Zašto su ljubav i revolucija povezani jedno s drugim?

Pravi test revolucije sledi dan nakon, a ne tog dana kada se događa. Istinski test afere za jednu noć jeste uvek dan posle. Istinska vrednost ljubavi je izdržati.

Piše: Nataša B. Odalović

Izvor: Danas